Сабина Николајевна Шпилрајн - заборављена родоначелница дечје психологије
Данас се може с правом констатовати да је Сабина Николајевна Шпилрајн родоначелница дечје психологије, а не Ана Фројд или Мелани Клајн.
Пише: Јово Цвјетковић
Сабина Николајевна Шпилрајн је ван сваке сумње изузетна појава у историји психоанализе. Поред гласовитих женских фигура које су активно припадале фројдовском покрету у најширем смислу, истичу се имена попут Еме Екштајн, Хелен Дојч, Мари Бонапарт, Ане Фројд, Лу Андреас Саломе, Мелани Клајн, Рут Брунсвик итд. Ова знаменита руска Јеврејка се посебно издвајала својим аутентичним духом, емоционалном интуицијом, ретком интелигенцијом и стваралачком имагинацијом – узорном музичком културом и, напослетку, рањивом душом. После свих накнадних сазнања, оставила је неизбрисив траг у разумевању, тумачењу и клиничкој примени оног доктринарно највреднијег што га у целини баштини Фројдова психоанализа и Јунгова комплексна аналитичка психологија.
Њени родитељи су се истицали ригидном строгошћу у свакодневном опхођењу. Децу су подвргавали врло суровом васпитању. Очеве упадљиве садистичке склоности и нимало нежна мајка Емилија свесно су изабрали репресивни културни модел одгајања деце, прибегавајући често не само менталном него и физичком злостављању. Упркос таквој тортури, мајка Емилија је посебан труд уложила у њихово образовање. Уз присуство и помоћ кућне дадиље и гувернанте, сва њена деца су стекла универзитетске дипломе.
Зближавање с Јунгом
Сабина је била необично деликатна и осетљива девојчица. Од раног детињства су је пратиле честе болести. Од своје шесте године је вредно учила немачки и француски. Наиме, породични договор је био да се сваки дан у недељи говори неким другим језиком – најпре би се кренуло од руског, а затим енглеског, немачког, француског и поново укруг. У десетој години Сабина Шпилрајн се уписује у женску гимназију, а матуру је положила с одличним успехом 1904. године. Одрастала је с браћом: Јаном, Исаком и Емилом (сва тројица су страдали у стаљинистичким чисткама) и сестром Емилијом. Тек што је навршила петнаест година, од тифуса јој умире њена шест година млађа сестра Емилија. Поред свих ранијих ожиљака на души, овај је био најдраматичнији тренутак у њеној раној младости.
После изненадне смрти млађе сестре, Сабинино здравље се озбиљно погоршало. У години пунолетства је доживела нервни слом, односно тежи облик хистерије чије су спољне манифестације биле у знаку разноврсних тикова и гримаса и маничног смеха и плача. Након неуспешног опоравка у неколико санаторијума, хоспитализована је у гласовиту душевну болницу „Бургхолцли”, недалеко од Цириха, августа 1904.
Претеча Фројдове психоанализе Ојген Блојлер водио је терапијску заједницу у поменутој установи с прецизном агендом друштвених активности које су обухватале стицање различитих вештина, као што су баштованство, глума, посећивање и слушање популарних предавања из различитих области науке. Први Блојлеров помоћник је био Карл Густав Јунг, који ће нешто касније бити именован за његовог заменика.
Убрзо по пријему у болницу „Бургхолцли”, Сабина Шпилрајн се врло емотивно зближила с Јунгом, а онда му се и поверила како ју је отац у детињству често физички злостављао. Иначе, током боравка у знаменитој болничкој установи, врло брзо је испољила снажна осећања према Јунгу. Маштала је о томе да имају заједничко дете, односно сина који би се звао Зигфрид. Честа виђења с Јунгом је описала као „незаборавну романсу”. Џон Лаунер у својој познатој монографији о Сабини Шпилрајн после анализе њених дневника закључује да су упражњавали договорена интимна дружења која су била искључиво платонског карактера. Реч је, по свему судећи, о последицама раног трауматског искуства с оцем тиранином. Наиме, Сабина се жалила Јунгу да је немилосрдно раздиру мазохистичке фантазије о пребијању. После овог сазнања, Ојген Блојлер је забранио било какав контакт пацијенткиње с члановима породице, а пре свега с њеним оцем и браћом. Упркос поменутим околностима, Сабина се у октобру исте године врло брзо опоравља, уписује студије медицине на Циришком универзитету, али је већ током првих година студија била упозната с Јунговом истраживачком лабораторијом и притом му помагала у изради тестова асоцијације „критичних” речи, који су били подешени за прецизнију дијагнозу укупног душевног стања пацијента.
Студије медицине је похађала од јуна 1905. до јануара 1911. године. Сабинина рукописна заоставштина и дневници су случајно пронађени у подрумским просторијама Института „Русо” у Женеви 1974. године. Сачувани су сви њени објављени и необјављени радови који сведоче о Сабинином оригиналном доприносу психоанализи, њеном непосредном утицају, који је, благодарећи аутентичним идејама, извршила на Фројда и Јунга. Поред осталог, пронађени дневници нас обавештавају о широком дијапазону њених интересовања: од филозофије, религије, руске књижевности, па све до еволуционе биологије. Под менторством Ојгена Блојлера, а потом и Карла Густава Јунга, Шпилрајнова је окончала докторску дисертацију O психолошком садржају једног случаја схизофреније. Реч је о првој класичној клиничкој студији случаја на примеру схизофрено оболеле особе. Јунг јој је био од посебне помоћи током израде тезе. У поменутом раду је образложила етиолошке чиниоце психотичног страха од сексуалног односа, доводећи га у везу с пацијентовом зебњом од распада личности. Докторат је објављен у знаменитом часопису Jahrbuch für psihoanalitische und psihopatalogishe Forschungen. Одмах по дипломирању је напустила Цирих с намером да оствари самосталну каријеру психоаналитичара у практичном смислу. Одлази у Беч 1912. године, постаје чланица Бечког психоаналитичког друштва и удаје се за руског Јеврејина, лекара Павела Шефтела. Наредне године је родила кћерку Ренату.
После овако дугог боравка у Цириху и Бечу, 1923. године се враћа у Москву, а потом и у родни Ростов на Дону. У сарадњи с Вером Шмит оснива дечју психијатријску клинику коју су хоспитализована деца прозвала „Белом собом”. Наиме, намештај и зидови су били бели, као симболи светлости, оптимизма и радости. Нажалост, совјетске власти су забраниле рад ове клинике с оптужбом да се над децом спроводи сексуално насиље. Исти случај се догодио и са психоаналитичком праксом која је такође стављена ван закона. Поред свих ових трагичних догађаја, Сабина Шпилрајн не одустаје од практиковања психоанализе. У међувремену је родила другу кћерку – Еву.
Упркос свему, Сабина Шпилрајн, „заборављена пионирка психоанализе”, остаће упамћена по свом знаменитом спису Деструкција као узрок постајања, који ће послужити Сигмунду Фројду да формулише своју теорију о нагону смрти. Њена претходна истраживања феномена мазохизма су довела до темељног становишта о нагону смрти. Наиме, основна теза Шпилрајнове је да постоји претходно ми-искуство које је у супротности са ја-искуством, што је у тесној вези с аутодеструктивним „егом”. Истовремено, аутодеструкција „ега” и регресија на ми-искуство има позитивну улогу у просоцијалном развоју и напретку културе. Тврдила је да сексуални нагон има изражену садистичку димензију и да је у основи деструктиван. Утолико је имала опречно становиште у односу на Фројда, који је сматрао да ерос и танатос происходе из начела задовољства и, за разлику од Шпилрајнове, није их сматрао контрадикторним.
Данас се може с правом констатовати да је руска психоаналитичарка родоначелница дечје психологије, а не Ана Фројд или Мелани Клајн. Док је Ана Фројд своје прве радове из дечје психологије објавила тек 1922. године, Шпилрајнова је до 1913. имала већ десетак запажених радова. За разлику од Фројда, у свом чувеном раду Порекло дечјег говора „тата” и „мама” тврдила је да беба изражава примарну потребу за „тактилним дружењем”. Пре свега кроз физичке покрете, изразе лица, гласно оглашавање и добро познати дечји плач. За разлику од Сабине, Фројд је тумачећи таква понашања имао на уму изразити дечји аутизам.
Страдање
Најновија истраживања говоре о томе да је Сабина Шпилрајн озбиљно допринела и Јунговом знаменитом појмовнику: аниме, персоне, трансфера и контратрансфера, природе ероса и несвесног, као и разумевања митологије уопште. Поред осталог, Шпилрајнова је антиципирала важност сисања бебе и притом отворила пут теорији Мелани Клајн о доброј и лошој дојки. Уосталом, она је пресудно утицала на Жана Пијажеа и његов поглед на развој дечјег говора. Своја продубљена знања и клиничко искуство из психоанализе несебично је преносила на Лава Виготског и Лаврентија Лурију.
Упркос чињеници да је била у прилици да чује најстрашнија сведочанства о нацистичким злочинима, али и савете блиских пријатеља да се склони из роднога града на неко безбедније место, за невољу, на сва та упозорења Шпилрајнова је остала нема. Напросто, није могла поверовати да таква зверства може да чини немачки народ, који је, узгред буди речено, изнедрио многе генијалне научнике, писце, композиторе и филозофе.
Последњи пут је виђена августа 1942. у колони ростовских Јевреја, с обе кћери које је држала за руке. Убијена је у локалној синагоги заједно с њеном децом, Евом и Ренатом, од стране припадника нацистичке Ајнзацгрупе, специјалне СС јединице за ликвидацију Јевреја. Био је то завршни чин свеколиког егзистенцијалног трагизма руско-јеврејске породице Шпилрајн и Сабине Николајевне Шпилрајн – по много чему једне од најзанимљивијих и најумнијих жена у двадесетом веку.
Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/573081/kulturni-dodatak/heroina-ruske-psihoanalize
Коментари
Постави коментар