Педагошки Забавник

На седници владе усвојена је допуњена Уредба о плану мреже здравствених установа, којом је предвиђено оснивање Института за рани развој и инклузију ради спровођења различитих истраживања кроз сарадњу са академском заједницом, пре свега медицинским факултетима, Факултетом за специјалну едукацију и рехабилитацију, али и другим високошколским установама. Оснивањем института, биће олакшано увођење савременог приступа у раду, применом јасних протокола, стандардизованих процедура и модела рада, у циљу делотворне подршке раном развоју детата, као и подршке за угрожену децу и породице кроз теренски рад, коју ова Уредба предвиђа. Такође, биће омогућено јачање професионалних капацитета свих запослених у здравственом систему (педијатара, медицинских сестара и техничара, здравствених сарадника) увођењем континуиране медицинске едукације, нових садржаја о раном развоју детета, као и савремених метода рада у области раних интервенција, у наставни план и програм факултета, преноси Танјуг.

  Причу о учитељици Олги Јаковљевић, која је сматрала да школа првенствено треба да буде васпитно-образовна установа, објавио је НИН у броју 1208 из 1974. године. Своје ђаке Олга Јаковљевић учила је математици и граматици, али и хигијени, бонтону, другарству. Због тога су њени ученици, 1973, освојили награду за хуманост некада популарног часописа „Кекец”. Не, Олга Јаковљевић није ни глумица, ни певачица, ни старлета. Упркос тога, њену су изјаву и слику донела два дневна и један недељни лист. Повод је био плакета ‘Кекеца’, за подвиг године, коју је добило 36 ученика четвртог разреда ОШ ‘Франце Прешерн’, у Београду. Олга Јаковљевић, погодили сте, учитељица је тих малишана награђених за хуманост. Тамо далеко Олга Јаковљевић завршила је учитељску школу у Беграду, а на запослење је чекала годину дана. Понуду је добила из Рогознице код Шибеника, због чега се одрекла студија психологије и отпутовала у „неизвесност 900 километара далеку”. „Другарицу учитељицу са необичним екавским запевање...

  „Када ћемо прихватити да школе трансформишу деца коју тамо примају, а не обрнуто?" пита се историчарка Лоренс де Кок у овом тексту инспирисаном делима „Политизација детињства“ и „Инфантизам“ Лелије Беноа. Питање места детета и његовог гласа отвара поље за размишљање одраслих о школи. Она нас позива да размислимо о смени која се дешава у школском простору: „да ли је ученик још увек дете?"   Школа није светиња Школа није уточиште – и то је срећа – врло је уобичајено да ученици изразе или покажу своје мишљење о овој или оној теми, посебно политичкој. И оно, из основне школе. Од тада па надаље, речи или слике које користе откривају свет детињства са својим нормама, кодексима, језиком и гестовима. Пречесто се ови изрази делегитимишу професорским подсећањима: ми то не говоримо, не причамо тако, то што кажете није од интереса, престаните да се правите интересантни, итд. Управо су тај универзум детињастог разумевања Жули Паџ и Вилфрид Лижније истраживали у свом мајсторском делу...

  Ako se zamislimo nad školom kao institucijom, lako možemo zapaziti da ona već duže vreme nije mesto na kome se dobro osećaju svi oni koji u njenom životu i radu učestvuju. Učenici ne smatraju da su škola i učenje važni za uspeh u životu, ne vide smisao u onome što uče, gradivo im je teško, na časovima često osećaju dosadu i naporno im je da održe pažnju. Ovo ne treba da čudi ako se ima u vidu da su programi nastave i učenja preopširni i preobimni, da se nastava i dalje pretežno odvija na zastareo i jednoličan način (nastavnik predaje, učenici zapisuju, a zatim to reprodukuju), da nije misaono podsticajna i angažujuća i da ne pruža relevantna i funkcionalna znanja. Nema mnogo prostora za povezivanje ključnih ideja, istraživanje, eksperimentisanje, diskusije i kritičko promišljanje. Nastavnici su, s druge strane, nezadovoljni svojim statusom, ugledom i zaradama, a ni ne osećaju se bezbedno u školi. Saglasni su u oceni da obrazovanje nije prioritet ove države i da njihova profesija ...

  Формула злочина није једноставна Талас убистава је као епидемија захватио је америчке школе крајем 1990-тих, посебно, после масакра у средњој школи у Колумбајну (1999, убијено 13 и рањено 23 људи). Клинички психолог, Питер Лангман надао се да ће то проћи. Нажалост, није било тако; серија се наставила. Тако је почело његово вишегодишње истраживање овог морбидног феномена. Савладао је свој отпор и стрпљиво је прикупљао огроман број чињеница о овој теми, како би бољим познавањем релевантних чинилаца допринео превенцији убистава. Лангман у књизи Зашто деца убијају (Психополис, Нови Сад 2024) детаљно извештава о десет школских убица, који су за десетак година укупно убили 74 особе, а ранили су 92! Што је дубље продирао у психологију ових убистава, све више су се наметала питања. Како неко дете може да уради тако нешто? Зашто баш тај дечак, а не његов брат? Које су га силе гониле на тако свиреп злочин? итд. Када се догоди ужасан масакр у школи, јавност је шокирана, а телевизије, друштв...

Два различита значења су везана за појам ауторитета. Први дефинише „моћ над другима” који карактерише однос зависности или хијерархије који може да прерасте у доминацију и поробљавање. У овом регистру орган власти може да означи службене атрибуте лица или организације која је задужена за функцију и легитимише вршење овлашћења. Ова врста ауторитета омогућава да се командује и да се покорава. Друго значење се односи на  „бити ауторитативан“.  То је онда питање признања, високог нивоа знања, капацитета и релевантности расуђивања и деловања личности или организације. Ова два типа ауторитета дефинишу однос контроле и утицаја. Први  намеће покорност другима у послушности  успостављањем односа моћи и зависности. Други захтева  самопоуздање, засновано на признатом нивоу знања и способности  . Он позива друге да развију исти ниво захтева у улагању сопствених могућности. Ту исту опозицију налазимо у два значења речи моћ, која су блиско повезана са појмом ауторитета. ...

Незадовољство просветних радника условима рада, зарадом и безбедношћу на радном месту, постало је све гласније последњих година. Бројни захтеви за променама нису направили значајан искорак, због чега су исти проблеми изнова у фокусу. Томе сведочи и штрајк просветара поводом одбијања Владе Србије да испоштује протокол, којим се предвиђало повећање плата до нивоа просечне плате у држави. То је требало да се догоди до 1. јануара, премда договор две стране још увек није постигнут.   У ситуацији све извесније “борбе са ветрењачама”, група од 15-20 стручњака у  образовању  - универзитетских професора, наставника из основних и средњих  школа  и запослених у локалним самоуправама, схватила је да нешто мора да се промени, нарочито након великих мајских трагедија које су Србију задесиле прошле године. Стручњаци су провели више од годину дана анализирајући стање у домаћем образовном систему са циљем проналажења решења и препорука које би из тога следиле. Тако је дошло до д...