Nicolò Govoni: Besplatno obrazovanje je ključ stvarne promene u svetu

Talijanski humanitarac počeo je kao volonter u Indiji, koji je pre osam godina pokrenuo organizaciju za obrazovanje dece iz najsiromašnijih zemalja sveta, smatra da je obrazovanje najmoćnije oružje protiv nejednakosti. Model počiva na četiri stuba: škola kao dom, učenik u centru, nastavnik kao mentor i globalna perspektiva.

Nicolò Govoni talijanski je pisac i humanitarac. U svojim ranim tridesetim godinama (rođen je 1993.) vodi organizaciju Still I Rise čiji je osnivač, a koja vodi besplatne škole za decu koja nemaju pristup obrazovanju u zemljama pogođenim ratovima, humanitarnim krizama i izbegličkim centrima. 

U 20. godini otišao je volontirati u sirotište u indijskoj saveznoj državi Tamil Nadu. Nakon četiri godine iz Indije je otišao u Palestinu, a ubrzo potom na grčki otok Samos gdje je veliki izbeglički centar. Iste godine objavljuje e-knjigu “Bianco come Dio” (“Beo poput Boga”) koja je prodana u deset hiljada primeraka. Od prihoda je Govoni uredio biblioteku u sirotištu. Na Samosu deci daje poduku iz engleskog, matematike i geografije, a u maju 2018. s još dve volonterke i sedam partnera osniva Still I Rise, organizaciju kojoj je cilj omogućiti obrazovanje deci u kampu. Still I Rise danas deluje u Siriji, Keniji, DR Kongu, Indiji, Jemenu, Južnom Sudanu i Kolumbiji. Govoni je 2020. godine bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir, a iste je godine dobio nagradu za ljudska prava međuministarskog Odbora za ljudska prava italijanske vlade, prvu uopšte dodeljenu.

Za Govonija je odgovor na pitanje zašto ulagati u obrazovanje prilično jednostavan:– Postoje dve ključne stvari koje mogu da promene svet. Sa zdravstvom spašavate živote, a sa školom ih menjate. To sam shvatio iz sopstvenog iskustva – i dodaje da smatra da je obrazovanje najmoćnije oružje protiv nejednakosti. Nakon prvog volonterskog iskustva u Indiji, Govoni je odlučio da život posveti borbi za dostupno obrazovanje. U središtu misije organizacije Still I Rise je jednostavna, ali snažna ideja: svako dete ima pravo na kvalitetno obrazovanje.

– Sva deca imaju pravo na školu. Sva deca zaslužuju besplatno obrazovanje. To je ključ stvarne promene u svetu – kaže Govoni. Iako danas vodi međunarodnu humanitarnu organizaciju, Govoni priznaje da njegov put nije započeo velikom vizijom ili dugoročnim planom. Naprotiv, odlazak u Indiju bio je, kako kaže, pre svega pokušaj da pobegne od sopstvenog života.

– Na početku nije bilo nikakve humanitarne ambicije niti posebnog interesa za rad sa decom. Imao sam prilično turbulentan tinejdžerski period, dva puta sam ponavljao razred, imao sam probleme sa autoritetima i dosta poteškoća u porodici. U jednom trenutku sam jednostavno bio umoran od samog sebe – priseća se Govoni.Indiju je izabrao gotovo slučajno. Inspiraciju je pronašao u romanu “Shantaram” pisca Gregoryija Davida Robertsa, a “to nije bila naročito promišljena odluka, sve je bilo vrlo instinktivno”. Po dolasku u Indiju počeo je da volontira u jednom sirotištu u kojem je živelo dvadesetak dece. Upravo tamo, prvi put je osetio koliko mu znači osećaj da je nekome potreban.

– Otkrio sam da mi pričinjava veliko zadovoljstvo osećaj da sam koristan. Radio sam ono što sam mogao, a sa dvadeset godina to nije mnogo. Ali to malo mi je otvorilo oči i pokazalo koliko je svet nepravedan – rekao je. Njegovo iskustvo ubrzo je otvorilo i pitanje načina na koji funkcioniše međunarodno volontiranje. Govoni je shvatio da je organizaciji koja ga je poslala na projekat platio da volontira, bez ikakve pripreme ili provere.

– Kada sam stigao u Indiju shvatio sam da sam potpuno nespreman. Nisam imao nikakve kvalifikacije za rad u tako osetljivom okruženju kao što je dom za napuštenu decu. Nije bilo nikakve obuke, selekcije niti nadzora – objašnjava. Jedan događaj posebno ga je pogodio. Nakon tri meseca morao je da se vrati u Italiju kako bi završio srednju školu. Jedan dečak iz sirotišta, Anthony, bio je slomljen njegovim odlaskom. On i Govoni jako su se zbližili “i za njega je moj odlazak bilo pravo napuštanje”. Tada je shvatio koliko emocionalne veze koje nastaju tokom kratkih volonterskih iskustava mogu biti bolne za decu.

– Ja uopšte nisam bio spreman da se nosim sa takvom vezanošću. Niko mi nikada nije govorio o tim aspektima – opisuje Govoni svoje iskustvo koje ga je nateralo da promeni pristup. Nakon završetka srednje škole vratio se u Indiju i upisao studije novinarstva na Symbiosis International University u gradu Pune. Sam sebi je rekao da ne može biti jedna od onih osoba koje dođu, dožive iskustvo i onda nestanu. Godinama kasnije ponovo se sreo sa Anthonyjem. On danas ima 26 godina i radi kao kuvar u školi organizacije Still I Rise u Keniji.

– Sada je odrastao i konačno možemo imati odnos na ravnopravnoj osnovi. Godine 2022. javio mi se jer je tražio posao. Učio je za kuvara i rekao sam mu: dođi u Keniju, treba nam kuvar – kaže Govoni. Nakon studija Govoni je planirao da upiše master studije menadžmenta nevladinih organizacija u New York, ali pre toga, u jeku izbegličke krize, otišao je da volontira na grčko ostrvo Samos. Na ostrvu je situacija bila dramatična. U kampu izgrađenom za 650 ljudi u jednom trenutku je bilo skoro 7.000 izbeglica. Uslovi za život bili su izuzetno teški: nije bilo škola, adekvatne zdravstven pomoći niti pravne podrške. U takvim uslovima počeo je da predaju grupi dečaka između 12 i 14 godina, a to iskustvo promenilo je njegove planove

.– Prvo sam odlučio da odložim master u Njujorku. Zatim sam ga opet odložio. Na kraju sam ga potpuno odložio – opisuje hronologiju svojih odluka Govoni. Still I Rise je osnovan na Samosu. Njihov prvi projekat bila je mala škola za decu iz izbegličkog kampa. Centar je radio od jutra do mraka i nudio neformalno obrazovanje – engleski, matematiku, nauku i evropsku kulturu, ali i programe o ljudskim pravima, seksualnom obrazovanju i psihološku podršku. Iz tog iskustva razvijen je obrazovni model koji se danas primenjuje u svim školama organizacije, a “s vremenom smo počeli da zamišljamo školu iz snova”. Model počiva na četiri stuba: škola kao dom, učenik u centru, nastavnik kao mentor i globalna perspektiva. Govoni je tokom godina često bio meta kritika. Neki su ga nazivali “kolonijalistom” ili “diletantom”. Na takve optužbe pokušava da ne obraća previše pažnje.– Trudim se da ne čitam takve komentare. Ne namećemo ništa, mi smo samo demokratizovali put ka izvrsnosti – odgovara osnivač organizacije Still I Rise koja je počela kao mala inicijativa danas zapošljava oko 150 profesionalaca i sarađuje sa više od 400 volontera.

Na zidu svoje kuće u Nairobiju, gde danas živi, Govoni je ispisao listu stvari koje želi da uradi u životu. Jedna od stavki bila je “venčati se u Las Vegasu”, ali priznaje da to danas više ne bi nikada napisao.

– Hteo sam buran, avanturistički život. Danas bih na toj listi dodao nešto drugo – biti u miru sa samim sobom – navodi Govoni.Njegova sledeća ambicija je da do 2050. godine obrazovni programi njegove organizacije dopre do milioni ljudi. U bližoj budućnosti planira da otvori nove škole u Afganistanu i na Haitiju jer “tamo su zaista potrebne”.

PišeTatjana Đorđević

Izvor: https://www.portalnovosti.com/nicolo-govoni-besplatno-obrazovanje-je-kljuc-stvarne-promene-u-svetu/