Marija Malović: Kako grad vaspitava - zašto je uređenje grada pedagoško pitanje

Dok se gradovi planiraju kroz saobraćaj, kvadrate i investicije, jedno ključno pitanje ostaje po strani: kakve uslove za odrastanje zapravo stvaramo. Jer grad ne utiče samo na kvalitet života – on aktivno „vaspitava“ generacije koje u njemu odrastaju.

 

ada pričamo o gradovima, najčešće svako govori iz svog ugla. Urbanisti govore o planovima, saobraćajci o protocima, investitori o kvadratima, ekolozi o zelenilu, roditelji o svakodnevnom snalaženju, a pedagozi najčešće ostaju „u svojoj zoni“, kao da je njihovo mesto rezervisano samo za vrtić i školu. Upravo tu je problem, jer je pitanje uređivanja grada i te kako i pedagoško pitanje.

To ne znači da pedagogija treba da kolonizuje „tuđe“ teme. Znači nešto drugo: da bez pedagoške perspektive ne možemo razumeti kakve uslove za odrastanje, kao društvo, stvaramo. A ako ne razumemo kakve uslove za odrastanje stvaramo, onda ne razumemo ni kakvo društvo gradimo.

Otuda i potreba za širim pomakom paradigme, koji savremeni naučni i stručni uvidi već jasno nameću: da grad ne treba posmatrati kao zbir odvojenih sektora i funkcionalnih zona, već kao složenu mrežu odnosa ljudi, institucija, materijala, prostora, tehnologija, pravila, diskursa i svakodnevnih praksi.

Iz te perspektive, grad ne postoji kao neutralna pozornica na kojoj se kasnije „dešavaju“ život, porodica, detinjstvo i vaspitanje. Grad sve ovo aktivno proizvodi, odnosno oblikuje. Drugim rečima: pitanje kako izgleda jedan park, gde su vrtići i škole smešteni, da li dete može peške da stigne do škole, da li između zgrada postoji otvoren prostor, da li je javni prostor dostupan ili komercijalizovan (…) sve su to istovremeno i prostorna, i društveno-politička, i pedagoška pitanja.

Grad vaspitava, iako se tako ne predstavlja

Grad vaspitava i onda kada se niko ne poziva na vaspitanje i onda kada niko ne planira vaspitne uticaje. Grad usmerava gde deca mogu da budu i kakva iskustva mogu da imaju. Određuje s kim mogu da se sretnu. Omogućava ili ograničava samostalnost. Šalje poruke o tome šta je dozvoljeno, poželjno, rizično, zabranjeno… Na kraju, utiče i na sliku o detetu: da li je dete neko ko učestvuje, istražuje i izražava se na sebi svojstven način ili neko koga treba stalno voditi i držati pod kontrolom.

Zato pitanje grada ne smemo prepustiti logici „svako radi svoj posao“. Upravo je takva fragmentacija i dovela do toga da imamo nove saobraćajnice, profitabilne parcele, „bezbedonosne“ standarde i atraktivne sadržaje, a istovremeno sve disfunkcionalniji život u gradu. Ako se svako drži samo svoje grupe, svog uzrasta i svog resora, dobijamo i grad sastavljen od zona: zone za kupovinu, zone za vožnju, zone za stanovanje, zone za decu, zone za zabavu… Ali detinjstvo se ne dešava u zonama. Život se ne odvija sektorski.

Signalizacija na biciklističkoj stazi; Foto: Mašina

Detinjstvo ne čine samo vrtić, stan i poneko igralište. Čine ga mogućnosti za kretanje, odlaske, dolaske i upoznavanje prostora. Čine ga susreti, osećaj pripadanja i prisustvo u zajednici. Čine ga otvoreni i nestrukturirani prostori na kojima se može igrati, družiti, istraživati, zamišljati i improvizovati. Čini ga dodir sa prirodom, promenom, neizvesnošću i živim svetom. Čine ga i prilike za detetovo autentično delanje: da bude kakvo jeste a ne samo kakvo se očekuje da bude i da se izražava na sebi svojstven način a ne samo onako kako se zahteva, odnosno nameće. Čini ga iskustvo u kom može nešto da se proba, smisli, promeni, osvoji, razume.

Kada ovo imamo u vidu, postaje jasnije da problem savremenog grada nije samo u tome što je „ružan“, zagušen ili neplanski razvijan. Problem je u tome što takav grad urušava bogatu teksturu detinjstva, odnosno sužava horizonte detinjstva.

Kako savremeni grad sužava horizonte detinjstva

Savremeni grad sužava horizonte detinjstva na više povezanih načina: ograničava slobodu kretanja i prostornu autonomiju, pa se dete sve manje kreće samo, istražuje i neposredno upoznaje grad; briše nestrukturirane prostore i zamenjuje ih prostorima koji imaju namenu; udaljava dete od prirode, zamenjujući zemlju, vodu, drveće, promenu i živi svet uređenim, kontrolisanim i sterilnim ambijentima; zonira i izdvaja decu iz zajedničkog života grada, dodeljujući im „njihova“ mesta dok se ostatak grada planira za druge korisnike; institucionalizuje i komercijalizuje detinjstvo, tako da igra, boravak, kretanje i druženje postaju organizovani, vremenski ograničeni, vođeni od strane odraslih i sve više povezani sa potrošnjom.

Ovo nije samo priča o prostoru. To je priča o obrascima života koje prostor proizvodi koja otvara važna pedagoška pitanja.

Ako u životu u gradu preovladavaju kontrola i nadzor, ima li prostora za razvoj samostalnosti, agensnosti i autonomije? Ako su kretanje i boravak unapred zadati i vođeni, ima li prostora za proaktivnost, snalažljivost i samopouzdanje? Ako nestaju otvoreni i nestrukturirani prostori, ima li prostora za radoznalost, kreativnost, imaginaciju i inovativnost? Ako se dete udaljava od prirode, promene i neizvesnosti, ima li prostora za rezilijentnost i učenje kroz iskustvo? Ako su deca izdvojena iz zajedničkog života grada, ima li prostora za saradnju, pripadanje i građansku odgovornost? Ako svakodnevicom upravljaju gotovi sadržaji i logika potrošnje, ima li prostora za inicijativu, zajedničko delanje i osećaj da je moguće doprineti?

Zato je važno da ne ostanemo na frazi da grad „utiče“ na decu. On mnogo konkretnije od toga oblikuje šta dete svakodnevno „vežba“ i živi: samostalnost ili poslušnost, inicijativu ili uklapanje, zajedništvo ili izdvojenost, građansku odgovornost ili potrošačke navike…

U tom smislu, prostor nije samo fizički okvir. On je i pedagoška poruka.

Šta to znači za porodice i zajednicu

Savremeni grad menja i porodičnu svakodnevicu. Porodice postaju logističari detinjstva, a slobodno vreme organizacioni napor. Gde se ide, kako se stiže, šta je bezbedno, šta je dostupno, šta je skupo, gde ima hlada, gde ima mesta, gde dete sme da bude, gde „nije za decu“… sve to postaje deo svakodnevne iscrpljujuće mikrologistike. Zajednica istovremeno gubi decu kao vidljive članove javnog života (kako onda da razumemo decu i nove generacije, ako su nevidljivi?), javni prostor gubi društvenu i međugeneracijsku funkciju (i time produbljuje generacijski jaz), a grad postaje manje zajednički, a više fragmentisan i potrošački.

Drugim rečima, grad koji nije dobar za decu nije naročito dobar ni za život.

Gradovi u Srbijikao ogledalo globalnog trenda i lokalnog kašnjenja

U gradovima u Srbiji prepoznajemo globalni trend sužavanja detinjstva u urbanim sredinama ali istovremeno i primer našeg lokalnog kašnjenja u prepoznavanju problema. Dok se u nekim zemljama već decenijama preispituje logika sterilnih, deklarativno bezbednih i tipizovanih igrališta, kod nas ona i dalje nastupa kao znak napretka. Dok se drugde ozbiljno problematizuje blizina sadržaja poput kladionica mestima gde deca često borave i prolaze, kod nas je to pitanje uglavnom svedeno na propise koje se najčešće zanemaruju.

Dok bi vrtići, kao mesta na kojima mnoga deca provode veliki deo svakodnevice, morali da nadoknađuju ono što grad uskraćuje kod nas se preti rušenjem vrtića sa velikim dvorištem i prirodnim ambijentom, dok se novi često planiraju bez ozbiljnog dvorišta ili kao depadansi uklopljeni u stambeno-poslovne objekte. U svim većim gadovima u Srbiji se jasno vidi koliko skupo košta kada pitanje odrastanja prepustimo logici sektora, projekata i kratkoročnih interesa.

Igralište; Foto: Mašina

Dok se u mnogim gradovima odustaje od ideje da komercijalni enterijeri mogu nadomestiti javni život, kod nas tržni centri i igraonice ostaju zamena za trg, ulicu, park, komšiluk i zajednicu. Ova mesta popularan su izbor zato što predstavljaju retka mesta koja su zatvorena, klimatizovana, predvidiva, kontrolisana i „bezbedna“. Problem nije ni u roditeljima ni u deci. Problem je u onima koji oblikuju grad tako da je u njemu javni život manje dostupan, manje udoban i manje podržavajući od komercijalnog enterijera. To je ozbiljan društveni poraz: ne zato što ljudi odlaze u tržne centre i igraonice, nego zato što grad sve manje nudi išta što bi im bilo stvarna alternativa.

Sličnu logiku pokazuje i ideja akvarijuma u parku Ušće u Beogradu: umesto da park bude mesto susreta sa prirodom, promenom, svetlom, senkom, vodom i životom grada, on se tretira kao lokacija za još jedan atraktivni i posredovani sadržaj. Paradoks je tim veći što se sve to predstavlja kao nešto „za porodice“, „za decu“ i „za kvalitet života“. Kao i toliko puta do sada, ono što se nudi kao sadržaj za decu radi protiv njihovog najboljeg interesa: umesto više prirode, dobijamo prirodu u izlogu; umesto više javnog prostora, još jedan projekat; umesto više života, više spektakla.

Zašto mora drugačije – ka gradu po meri deteta

Ovde više nije dovoljno reći da bi „bilo lepo“ da grad bude bolji za decu. Mora drugačije, jer paradigma iz koje se grad razume kao zbir odvojenih funkcija, zona i interesa proizvodi loše uslove i za odrastanje i za zajednički život. Ako deci svakodnevno nudimo više nadzora nego samostalnosti, više gotovih sadržaja nego otvorenih mogućnosti, više potrošnje nego zajedničkog delanja i više uklapanja nego uticaja, onda ozbiljno ugrožavamo razvoj onih dispozicija i kapaciteta koji su važni za učenje, zajednički život i uspešno funkcionisanje kroz život: samostalnosti, radoznalosti, kreativnosti, agensnosti, proaktivnosti, rezilijentnosti, saradnje i građanske odgovornosti. Time ne ugrožavamo samo kvalitet detinjstva, već i sadašnjost i budućnost društva u celini.

Ne možemo deci u jednom diskursu govoriti da želimo da budu inovativna, aktivna i odgovorna, a istovremeno im gradom svakodnevno poručivati da se kreću uz dozvolu, koriste gotove sadržaje, troše, ćute i uklapaju se.

Zato grad po meri deteta ne treba razumeti kao usku temu za roditelje i pedagoge niti kao tehničku kategoriju iz urbanističkih dokumenata. To je pitanje grada po meri deteta, po meri čoveka, po meri života, po meri zajednice.

Takav grad nije grad „dečjih zona“. To je grad u kome je igra dobrodošla i van igrališta, u kome je detetov jedinstveni način izražavanja prepoznat kao vredan a ne kao antisocijalno ponašanje. Grad u kome se deca bezbednije i samostalnije kreću. Grad u kome postoje otvoreni, višeznačni i nestruktuirani prostori. Grad koji decu ne izmešta iz zajednice, nego ih uključuje u nju. Grad koji čuva javni karakter prostora važnih za svakodnevni život. Grad koji uključuje decu i porodice u promišljanje prostora.

To je i najvažniji razlog zbog kog je pitanje uređenja grada suštinski i pedagoško pitanje. Ne zato što grad treba da „vaspitava“ u nekom paternalističkom smislu, nego zato što već vaspitava, samo je pitanje kakvu sliku o sebi i o svetu, odnosno kakve odnose i kakve mogućnosti u njemu proizvodi.

A trenutno proizvodi grad po meri profita, a ne po meri života.

Marija Malović je zaposlena na Fakultetu pedagoških nauka u Jagodini Univerziteta u Kragujevcu, a doktorirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu na temi „Pedagoški potencijali igrališta u gradu za decu predškolskog uzrasta”. U svom istraživačkom radu bavi se detinjstvom u kontekstu savremenog grada, pedagoškim potencijalima prostora, komercijalizacijom detinjstva i mogućnostima učešća dece u prostoru i zajednici.

Izvor: https://www.masina.rs/kako-grad-vaspitava-zasto-je-uredenje-grada-pedagosko-pitanje/