Marko Vesić: Filozofija studentske neposlušnosti

 

Mladost je samo početak, ali početak svega.
– Pablo Neruda

 

Postoji nešto što bih, na samom početku ’traktata o..’, nazvao paradoksom mladosti. Premda sam siguran da mlađi čitaoci ’bezbrižna spavanja na klupi u parku’ smatraju klišeom jugonostalgije, ima onih među nama koji ih, nasuprot tome, svrstavaju u najlepša sećanja. Međutim, pobuniće se stariji, toga ne bi ni bilo da nekadašnji Savez pionira – kome su, na gradilištu, poklonili svoju mladost – nije učestvovao u izgradnji sveta koji ćemo mi, vi ili oni budući (..proizvoljno), uništiti.

Dobro pitanje je šta je tačno, pored hvalospeva o ’starim, dobrim vremenima..’, ostalo deci devedesetih kada su radost morali da pronađu u jednoj čaši limunade, deleći je, u lokalnom bifeu, sa nekoliko prijatelja, nekoliko sati..neko vreme. I tako dođosmo do zaključka da sintagma ’nikada se nije bolje živelo’ može da se pripiše svakom vremenu, jer niko ne glorifikuje neko konkretno vreme, već sopstvenu mladost, praveći par ekselans logičku grešku.

No, nema smisla baviti se privatnim epistemologijama (mogu pokazati da rezonovanje nije u skladu sa činjenicama, ali ne i osporavati nečiji osećaj stvarnosti ili istorije). Ova vanvremenska kategorija, dakle, čini poseban trenutak u životu pojedinca, ali..stvara li nekakve probleme pored pritiska ’izgubljenih nada u nove generacije’ i besomučnih mantri o permanentnoj civilizacijskoj dekadenciji (što predstavlja opšte filozofsko, ekonomsko i istorijsko slepilo, imajući u vidu progres koji smo kao vrsta ostvarili)?

Lekcija I: budućnost mladosti leži u njenoj snazi da se odupre retorici. I, istini za volju, stvara.

Šta je, onda, paradoks mladosti? On je amalgam tuge za sopstvenom prošlošću, imaginarnom odnosno neproživljenom prošlošću svojih roditelja, nasleđenom isključivo kroz narativ i tuđu nostalgiju – što je strašno koliko i zvuči – i, naposletku, a možda i najopasnije, obuhvata tugu za mladošću generacija koje tek dolaze. Dakle, reč je o a priori oplakivanju budućnosti, što je svojevrsni teret sa kojim se mladi nose, a oni koji takav jeres čine i sami su, zaboravivši na to, bili u sličnoj situaciji (veliki Burdije bi rekao da ’struktura voli da se reprodukuje, ne da se menja’).

Anamneza bolesti je jasna: sadašnjost je potcenjena, kao i mladost – koju imaginacija tek retroaktivno glorifikuje, a upravo na tom tragu treba da razumemo i aktuelne događaje u društvu. Milton Fridman je svojevremeno govorio da ’pravi libertarijanac ne broji pristalice’, a dodao bih ni čovek čija su osnovna prava ugrožena, bio on student, penzioner ili radnik, kao i da nam ništa drugo ne preostaje do sadašnjosti – retroaktivna pamet je dobar prijatelj isključivo salonskom aktivizmu (Lekcija II).

Studentske pobune, nesumnjivo, nisu nova pojava pod kapom nebeskom, pa pomenimo samo neke od njih (sve slučajnosti su slučajne). Veliki događaj bio je osnivanje Kembridža početkom XIII veka. Nakon niza sukoba studenata i vlasti koja ih je optuživala za ubistvo jednog trgovca i remećenje javnog života u gradu (!), grupa mladih i učenih ljudi, predvođena istaknutim profesorima, osnovala je u Kembridžu novi univerzitet. Sa druge strane, borba za smanjenje školarina traje koliko i istorija univerziteta (dakle, skoro 1000 godina!), kao i pobuna protiv upliva crkvenih dogmi u silabuse predmeta (zanimljiv primer su protesti u renesansi čiji je cilj bio isključenje učenja Tome Akvinskog iz formalnog obrazovanja, onda kada smo došli do antičkih saznanja, da bi kritika kasnijih vremena bila upućena indoktrinaciji katoličke crkve).

Vreme velikih promena svakako je bio i XIX vek, imajući u vidu važnu ulogu studentskih pobuna u revolucijama iz 1848. godine, odnosno, Proleću naroda: pored toga što su se borbe vodile za očuvanje autonomije univerziteta, bastiona progresa i snage novih ideja, studenti su stali u odbranu prava radničke klase, zalažući se za jednakost, dostupnost i reformu sistema obrazovanja, a nakon nešto više od stoleća, protesti daleko većih razmera obeležiće XX vek – ponovo upućujući kritiku autoritarnim vlastima, te konzervativnom programu obrazovanja i nejednakosti. Reč je, zaključujete, o maju 1968. godine koji će glasno odjekivati širom sveta, od generalnog štrajka 10 miliona ljudi u Francuskoj, sve do protesta protiv rata u Vijetnamu i Kambodži (SAD), Praškog proleća i, kasnije iste godine, Letnjih olimpijskih igara u Meksiku, uoči kojih je na demonstracijama protiv represivnog režima ubijeno stotine studenata. Bilo bi reči i o Arapskom proleću, te novijim događajima da su po sredi neki drugi razlozi bojkota, ali..šta nam to govori?

U rečima velikog Milana Kundera koji kaže da je mladost vreme kada imate sve odgovore, a starost kada shvatite da su odgovori često bili pogrešni, u izvesnom smislu i ima istine (osim kada se koristi kao retorika protiv ’mladih i zelenih’, a ne kao pohvala mudrosti), premda sumnjam da bi se isto moglo prigovoriti mladosti koja je – po ko zna koji put! – ustala protiv kršenja osnovih ljudskih prava i sloboda.

Dakle, uputiti bilo kakvu kritiku (najčešće vrlo patogenu, targetirajuću i ’van konteksta’, ad hominem vrste) na račun ’nekolicine plaćenih studenata’ nema nikakvog smisla, imajući u vidu da se od vlasti traži odbrana elementarnih sloboda, utvrđivanje odgovornosti i transparentnost – što je doslovno conditio sine qua non političkog i ekonomskog delovanja.

S tim u vezi, kakvi su bili beli, plavi ili žuti, nikoga ne interesuje jer je trenutna situacija zastrašujuća. Istorija se ne ponavlja, ona se rimuje kako kaže Mark Tven, a stoga lekcija treća glasi – plašili su se, plaše se i plašiće se za sopstvenu budućnost jer je ona u rukama glasnih neistomišljenika. Iz rubrike ’želim da nas čujem više’.

Ipak, da li su mladi ’umislili’ da im je loše i šta o položaju mladih kaže statistika? Prema izveštaju grupe Aktiviraj se iz avgusta 2022. godine, svega 19% mladih nikada nije razmišljalo o odlasku iz zemlje, dok su osnovni razlozi za to loša ekonomska situacija, atmosfera u društvu, kao i politička nestabilnost. Pored toga, želju za učešćem u politici izrazilo je 27.7% ispitanika, što je direktna posledica nakaradnog ponašanja vladajuće garniture koja je time ’obesmislila’ političku delatnost, udaljavajući je od mladih i sposobnih građana (primer socijalne anestetizacije koja vladajućim, paradoksalno, ide u prilog – pamet je, nažalost, retko dobrodošla).

Izveštaj KOMS-a iz ove godine upućuje nas na obrazovni sistem, sistem vrednosti i nedostatak demokratije i pravde kao osnovne probleme koji ističu mladi, a da to nije samo njihov ’utisak’ možemo pronaći u izveštaju Freedom House-a, rezultatima PISA testova, te indeksima demokratije i vladavine prava (rezultat od 5.41/10 nas svrstava u ’manjkavu demokratiju’, bez slobode medija i političkog pluralizma, a 64. mesto od 140 država u grupu društava bez nezavisnog pravosuđa, zaštite ljudskih prava u kojoj korupcija na državnom nivou igra važnu ulogu).

Naposletku, poražavajuć je i podatak da dve trećine mladih tvrdi da se često susreće sa lažnim vestima, a 31% ponekad. U lažima (i od laži), čini se, najviše živi starija populacija. Sve to, zapravo, znamo, ali zašto je to važno?

Navedeno pokazuje da mladi nisu slepi, vrlo su svesni društveno-ekonomskog i političkog konteksta u kome žive i njima se, upravo zbog toga, ne može lako manipulisati – što ultimativno preti režimu koji u nedostatku adekvatnih politika pokušava da ponudi i više nego humoreskne kompenzacije (smanjenje stambenih i drugih kredita u trenutnoj situaciji može samo da uvredi studenta koji je izašao na ulicu zbog toga što njegove kolege tuku neistomišljenici). U orahovoh ljusci, mladi su možda i zeleni, ali nisu glupi i slepi – za šta ih ne potplaćuje i ne motiviše niko do s(a)vesti, razuma i pravde.

Dotaknimo se, vrlo kratko, dobre stare ’na mladima svet ostaje’. Ako malo bolje razmislimo, ovaj iskaz je višeznačan i – čudan. Prvo, trivijalan je, naizgled, zaključak da će sutra današnja omladina činiti zrele i odrasle ljude koji privređuju, stvaraju svoje porodice, donose važne društvene odluke i..Aha! Dakle, ne pitaju se mladi, već se pitaju odrasli koji su nekada bili mladi i kojima je nekada trebalo obezbediti zdrav životni, akademski i političko-ekonomski prostor za njihov razvoj do odraslog doba. Međutim, ko najčešće izgovara ovu krilaticu? Stariji, poručujući time da je ’njihovo vreme prošlo’ i da je svet, ponovo, u rukama mladih (kao da u njihovim nije upravo sad kada se zapravo i sa razlogom pitaju!), delegirajući, time, odgovornost na mlade koji se, ponavljam, ne pitaju. Paradoks! Mladi, tako, ostaju usamljeni, a ova krilatica prazan skup grafema i fonema, čime dolazimo do sledeće lekcije.

Lekcije IV: Mladost je napokon uzela stvar u svoje ruke, onda kada starost – ovlašćena pozicijom, iskustvom i znanjem (..ili bi bar trebalo da je tako) – nije! Takođe, ne zaboravimo da sadašnji penzioneri, koje kritikujemo zbog političkih odluka, nisu oduvek bili penzioneri, oni su izdanci odnosno mladost nekog drugog vremena, a devedestih su bili – gle čuda! – odrasli, zreli ljudi..

Argumenti protiv studentskih pobuna, zaključujemo, ne stoje. Mladost je ustala u borbi za sopstvena i, de jure, ustavom zagarantovana prava, a problemi sa kojim se gospel grupa Levijatan suočava su sledeći: pored toga što će im sadašnji mladi nužno, kad-tad videti leđa (osim ukoliko se ne transformišu u kakve kiborge – setimo se Epa o letećem taksiju..), mladi nemaju (političku) predistoriju, što gospel-garnituri otežava kontranarativ i retoriku koja se sada svodi na izmišljeno plaćeništvo i na nezapamćene pokušaje socijalnog ostrakizma, ostavljajući ih bez ’pokrali ste, uništili, izdali..’ etiketa čiju (anti)logiku apsorbuje isključivo njihova publika.

Nadalje, mladi imaju ’manje’ da izgube od ’roditelja dvoje dece’, zaposlenih na ’određeno vreme’ i foteljaša sa političkim dekubitisom, pa je negde i logično da je mladost podstakla ’starost’. Ipak, postoji jedna zanimljiva stvar na koju bi nas podsetio Mizes: Intelektualci bi jako voleli ’da se pitaju’, iako se često suzdržavaju od političkog delovanja, što je dovelo do neprihvatljivog stava da politici nema mesta na fakultetu. Ne!

Lekcija V, koju su nam uspešno pokazali mladi, jeste da politici jeste mesto na univerzitetu, ali nije političkim partijama! Naposletku, akademija je prostor razmene znanja koliko i vrednosti, ubeđenja i praktičnih politika, kritike, razmišljanja i neslaganja – iako stoji da je jedini legitiman način političkog angažmana artikulisan kroz stranačno delovanje, te treba biti pažljiv. Ulica je, stoga, odraz ne samo sveopšteg nepoverenja, te razočarenja u repertoar gospel-garniture, već i praktična projekcija osećaja da se stvari ’ne mogu promeniti drugačije’, imajući u vidu zarobljene medije i institucije, naposletku (i na početku!) pojedince – koji glasno govore ’samo smo u zatvorenom prostoru fakulteta sigurni’.

Oprostićete mi na neformalnom obraćanju, ali nije li to toliko strašno? Na tragu svega navedenog, prijatelj me je podsetio na redove Milutina Uskokovića iz romana Čedomir Ilić, koji govori upravo o životu jednog studenta sa početka XX veka:

„Kapetan Mišino zdalje, gde se nalazi Velika škola, imalo je nečega prijateljskog, svoga. Ono je bilo kao opšta đačka kuća, nepobedan bedem koji je prkosio svakoj reakciji. Policija nije smela ući tu; za đake je pak bilo stalno otvoreno. Moglo se tu skloniti od žandarmske potere, ispred kiše ili kad čovek ne zna kud će. Uvek bi se našlo društva i vodili se zanimljivi razgovori o pametnim stvarima.“

Ako mene pitate, mladost je položila ispit i uspešno se oduprela sumnjivoj mudrosti starijih. Propričala je glasno i sa jasnim zahtevima kojima se ’ne izlazi u susret’, već koji moraju biti ispunjeni, a važno je samo da u tome istraje. Možda ne delimo stavove o slobodnom tržištu, energetskoj tranziciji i pitanjima postbiološke evolucije – to sada nije ni važno i ne sme biti razlog podele – ali sam siguran da držimo do demokratije i mirisa nadolazeće slobode. Živeli!

* Autor je doktorand Fakulteta muzičke umetnosti.

Izvor: https://talas.rs/2024/12/13/filozofija-studentske-neposlusnosti/