Jelena Teodorović: Ministarstvo izbacuje pedagogiju i psihologiju iz obrazovanja nastavnika
Prosvetni radnici u čitavoj zemlji štrajkuju već više meseci, tražeći od države da im ukaže minimum poštovanja ispunjavanjem zahteva o plati i administraciji. Iako prosveta gori, Ministarstvo prosvete se do sada pravilo kao da se ništa ne dešava i „samo je radilo svoj posao“: u toku je javna rasprava o novom Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV) i o skupu zakona koji iz njega proističu.
A onda je 19. decembra Vlada, shvatajući da gubi tlo pod nogama, odlučila da škole, jednostavno, ukine na neko vreme. Strategija je da se sklone đaci i nastavnici na mesec dana, dok se pokuša gušenje studentske pobune, da 20. januara, kad se vrate sa raspusta, ne bi imali više koga da podržavaju.
Međutim, dok se mi svi, s pravom, budemo bavili blokadama, štrajkovima i ukidanjem škole, Ministarstvo prosvete će nastaviti da radi „redovni posao“. Neće biti prvi put da se tiho, na brzinu, stvari „završavaju“ dok je pažnja naroda drugde. U predlogu Zakona ima raznih rešenja o kojima ni stručna ni šira javnost ne znaju mnogo. Među predloženim promenama u oči upada predlog o obaveznom obrazovanju budućih nastavnika koji će biti poguban za kvalitet nastave u našim školama.
Prema predlogu, „obrazovanje iz psiholoških, pedagoških i metodičkih disciplina stečeno na visokoškolskoj ustanovi u toku studija ili nakon sticanja odgovarajućeg obrazovanja, iznosi do 60 bodova, a ne manje od 30 bodova, od čega najmanje deset bodova prakse u ustanovi“ (član 142 ZOSOV-a).
Šta je pogrešno sa ovim predlogom?
Prvo, ograničavanje gornje granice ovih naučnih disciplina na 60 ESP bodova (od minimum 300 bodova na osnovnim i master studijama koje nastavnik mora da stekne da bi radio u školi) znači da bi u najboljem slučaju budući nastavnici imali čak četiri puta više bodova (240 ESP bodova) iz uže naučne discipline. Da li u našim učionicama primećujemo da nastavnicima manjkaju stručna znanja iz, recimo, hemije ili istorije, ili da im mnogo više nedostaju upravo kompetencije za rad sa decom i adolescentima – kako da pristupe učenicima, kako da ih motivišu, kako da kreiraju pozitivnu klimu u razredu i dr. – što se upravo uči u pedagogiji i psihologiji?
Drugo, predložena donja granica od 30 bodova je niža od važećeg, već ionako niskog zahteva od 36 ESP bodova. Snižavanje kriterijuma neminovno vodi u to da se potražnja i ponuda tih predmeta na fakultetima koji obrazuju nastavnike svedu na minimum. Dakle, u praksi ćemo nastavnike obučavati tako da imaju 30 ESP bodova iz psihologije, pedagogije i metodike predmeta, a čak 270 ESP bodova – devet puta više! – iz uže discipline. Drugim rečima – evo još više prostora za limese, alkine i glasovne promene, a još manje za interaktivnu nastavu, saradnju i kreativno mišljenje!
Treće, da situacija bude još gora, brisanjem dosadašnjeg zahteva da bar šest ESP bodova bude iz pedagoškog predmeta, bar šest iz psihološkog i bar šest iz metodičkog, država poručuje da će biti sasvim u redu da nastavnik, recimo, ima 10 ESP bodova na praksi u školi, 20 ESP bodova iz metodike predmeta (koja je najbliža užoj naučnoj disciplini) i jedno veliko ništa iz pedagoških i psiholoških predmeta.
Ili, moći će da ima svih 30 zahtevanih ESP bodova na praksi u školi koja, koliko god da je važna, vredi samo u sinergiji sa teorijskim predmetima. Ovom predloženom promenom, naše školstvo se vraća unazad, jer Ministarstvo prosvete zauzima zastarelu poziciju po kojoj je dobar nastavnik onaj koji odlično poznaje svoj predmet i ništa drugo.
Da ironija bude još veća i haos u obrazovanju potpuniji, ista ova država koja de facto izbacuje pedagogiju i psihologiju iz obrazovanja nastavnika, propisuje čak 88 profesionalnih kompetencija koje nastavnik treba da poseduje i to iz sledećih polja: 1) nastavna oblast, predmet i metodika, 2) poučavanje i učenje, 3) podrška razvoju ličnosti učenika i 4) komunikacija i saradnja (Pravilnik o standardima kompetencija za profesiju nastavnika i njihovog profesionalnog razvoja, 2011).
Predloženom promenom Zakona nastavnici će sticati samo 26 kompetencija iz prvog polja, jer se 62 kompetencije iz preostala tri polja izučavaju u pedagogiji i psihologiji kojih neće biti u obrazovanju nastavnika. Kada i kako će njih da steknu?
Iskustvom u nastavi i sporadičnim stručnim usavršavanjem? Ne, jer inicijalno obrazovanje predstavlja osnovu celokupnog profesionalnog razvoja nastavnika. Ako preskočimo prvi korak u kojem su studenti izloženi strukturiranim i pažljivo odabranim znanjima i veštinama iz pedagogije i psihologije, sve ostalo će se srušiti kao kula od karata.
Takođe, u tom istom Zakonu koji izbacuje pedagogiju i psihologiju iz obrazovanja budućih nastavnika je izlistano 18 ciljeva obrazovanja i vaspitanja među kojima su: dobrobit i podrška celovitom razvoju deteta i učenika; razvijanje osećanja solidarnosti, razumevanja i konstruktivne saradnje sa drugima; poštovanje ljudskih prava i građanskih sloboda; razvijanje ličnog, kulturnog i nacionalnog identiteta, kao i uvažavanje različitosti. Ko će i kako da uči ovome našu decu – nastavnici od kojih zahtevamo da odlično poznaju optiku, organsku hemiju ili gramatiku i ništa više?
Konačno, u samoj Strategiji za razvoj obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji do 2030. godine, ukazano je na slabu obučenost nastavnika za savremeno učenje i nastavu i realizaciju ciljeva obrazovanja i vaspitanja. Predloženom promenom ZOSOV-a, Ministarstvo prosvete direktno radi protiv sopstvene strategije.
Dok Ministarstvo prosvete za nas bira da idemo pogrešnim putem, u svetu postoji pregršt istraživanja koja kažu da je, od svih školskih činilaca, kvalitet nastave najvažnija odrednica učeničkog postignuća i interesovanja za predmet. Mi znamo da je kvalitetan nastavnik onaj koji, pored znanja iz uže naučne discipline, ume da kreira pozitivnu klimu u razredu, proaktivno održava disciplinu, ohrabruje učeničku samostalnost i inicijativu, podstiče vršnjačko učenje, razvija i modeluje različite misaone procese kod učenika (recimo, razdvajanje bitnog od nebitnog, povezivanje delova u celinu, izvođenje valjanih zaključaka i kritičko promišljanje), adekvatno strukturira gradivo, povezuje nastavu sa realnim životom, usmerava učenike na primenljiva, funkcionalna znanja, motiviše učenike i uključuje ih u nastavni proces, razvija njihovu sposobnost da samostalno uče, formativno vrednuje njihovo znanje.
Konačno, nakon „Ribnikara“, Orašja i Male Dubone, i sveukupnog porasta nasilja u školama i društvu, znamo da bi škole trebalo da postanu zajednice u kojima su učenici angažovani u aktivnostima kojima se razvijaju empatija, saradnja i tolerancija. Predloženom promenom zakona, Ministarstvo prosvete, uprkos proklamovanim naporima da ojača vaspitnu ulogu škole, i dalje isključivi značaj daje teoriji gasova, izgradnji pluskvamperfekta i kvadratnim jednačinama.
Da se profesija nastavnika ne bi dodatno urušila predlogom Ministarstva prosvete, zakonom bi trebalo zahtevati da se obrazovanje nastavnika sastoji od najmanje 60 ESP bodova iz pedagogije, psihologije i metodike predmeta, sa struktrom od najmanje po 12 ESPB iz svake od te tri discipline i najmanje šest ESPB prakse u školi. Još važnije od ove promene zakona je da Ministarstvo prosvete izvadi glavu iz peska i počne da se ponaša odgovorno: da prestane da naprečac donosi odluke, da ispuni ono što je obećano prosvetnim radnicima, da čuje i razume šta to sada tišti studente i učenike i da jednom konačno stavi interese društva ispred interesa partije.
Autorka je profesorka na Fakultetu pedagoških nauka u Jagodini, Univerziteta u Kragujevcu.
Коментари
Постави коментар