Dejan llić: Istorijski trenutak

 

Ej, evo nama škole iz sna. Nismo joj se nadali, a dobili smo je. Iako je vlada raspisala raspust od danas, deca i nastavnici su rekli – ipak ćemo u školu. A kakva će to samo škola biti. Učenici i nastavnici dogovoriće se šta će da rade do kraja ove nedelje, kada je polugodište u stvari trebalo da se završi. Umesto 45 minuta, časovi će trajati koliko to bude potrebno i koliko bude zanimljivo. I još, neće predavati samo nastavnici, nego će đaci u dogovoru s nastavnicima pozivati i goste. A goste predavače biraće u vezi s dogovorenim temama. Konačno, neće biti ocena.

Ima još – zajedno će gledati filmove, slušati muziku, praviti šta pomisle da bi trebalo napraviti… Na pamet mi ne pada da kvarim ovu prosvetnu idilu, ali ako poneki nastavnik ugrabi vremena, neka zabeleži šta je radio zajedno s učenicima u ovih nekoliko dana obrazovne slobode. I ako se seti, jednog dana, neka proveri sa svojim đacima, tada već starijim ljudima, šta su od svega toga zapamtili i iz toga naučili. I onda neka to uporedi sa sećanjem na redovne školske dane.

Čitalac već zna, bio bih spreman da se kladim da će sve što kroz te mlade glave prođe ove nedelje biti zapamćeno za ceo život. Da li to znači da deca i nastavnici moraju pažljivo da biraju šta će da rade? Zapravo, ne. Šta god da izaberu, biće dobro. Neću sad tvrditi da je sasvim nebitno šta se radi ili da je, kad smo već kod toga, sadržaj kurikuluma nevažan. Ali, tvrdim, od toga šta se radi, za obrazovanje je važnije kako se to radi. Na kraju ove nedelje, deca će naučiti i kako da se dogovaraju i kako da preuzmu odgovornost za svoje odluke.

I to, naravno, nije sve. Na stranu sad što će imati priliku da uče iz zadovoljstva a ne za ocenu. Ne moramo ovde uopšte o ocenama, recimo samo to da je odlično kada ih nema. Nešto drugo je važnije. Deca će s nastavnicima potražiti i dati odgovor na možda jedino važno pitanje – šta je legitimna svrha „besplatnog“ obrazovanja? Besplatno je pod navodnicima zato što zaista besplatno obrazovanje ne postoji. Pitanje zato treba preformulisati.

Dakle, ako svi članovi društva plaćaju da se deca školuju, šta deca treba da nauče u školi a da od toga ima koristi čitavo društvo (uključujući i one čija se deca više ili još ne školuju, kao i one bez dece)? Koje veštine i znanja mogu ići u prilog opštem dobru zajednice? Ovde stvari postaju komplikovane i nema jednog odgovora. Jer, odgovor bi podrazumevao da prethodno kažemo kako vidimo svoju zajednicu i kako razumemo njeno zajedničko dobro.

Nema dobrog razgovora o smislu obrazovanja ako se prethodno ne razgovara o tome u kakvom društvu živimo i u kakvom društvu bismo voleli da živimo. Važi i obrnuto, obrazovanje je uvek ogledalo društva, kao što je i slika društva u kome ćemo živeti. Evo, da ja ne kažem ništa o tome, neka čitalac sam razmisli – kakvo je društvo u kome vlada svojevoljno/hirovito proglašava kraj školske godine ili polugodišta? I kako ta vlada vidi društvo u kome jednom kao odrasli ljudi treba da žive današnji đaci?

Šta god o tome da mislimo, verovatno ćemo se složiti da to društvo nije demokratsko i da njegovi članovi nisu slobodni. Ako su pak sloboda i pravo da sami odlučujemo o aranžmanima u kojima ćemo zajedno živeti vrednosti do kojih nam je stalo i proglasimo ih za naše zajedničko dobro, onda bi škola morala biti sasvim drugačija od škole koju smo imali do ovog utorka. Za takvu školu i takvo društvo, najvažnije je da deca nauče da se dogovaraju i zajedno odlučuju. U ovih nekoliko dana će upravo to biti u fokusu njihovog obrazovanja.

Nije mi namera da pred čitaocem elaboriram moguće oblike obrazovanja i njihovu vezu s mogućim političkim aranžmanima. Stvar je mnogo jednostavnija – ove nedelje, ili, ako hoćete, baš danas, u utorak 24. decembra, u našim školama sudarila su se dva sveta i dve vizije društva. S jedne strane imamo prosvetne vlasti, to jest ceo tekući režim. S druge strane imamo nastavnike i đake. Sve što govore jedni i drugi ne tiče se samo škola, tiče se čitavog društva i naše budućnosti.

S jedne strane imamo – deca su vlasništvo države; u školama će biti kako vlada kaže i tačka; školu na kolenima. S druge strane imamo… Zaista, šta stoji s druge strane? Deca će narednih dana ići u školu da potvrde da su ljudska bića s integritetom i dostojanstvom. Da pokažu da niko ne može da raspolaže njihovim životima i glavama i još da ih naziva vlasništvom. U školi ih očekuju nastavnici spremni da se dogovore šta će svi zajedno raditi i o čemu će razgovarati. Čak i bez ocena, naivno je školu zamisliti kao mesto bez hijerarhije. Ali, divno je kada su nastavnici spremni da moć koju objektivno imaju podele s đacima.

Da ja ne zaključujem, neka čitalac sam kaže, u kojoj bi se budućnosti radije našao – onoj koju svojim odlukama crtaju vlada i ministarstvo prosvete ili ovoj koja upravo ove nedelje nastaje u našim školama?

Čuveni Paulo Freire u svojim pedagoškim pogledima pravio je razliku između dve vrste obrazovanja. Jedno je nazvao bankarskim. U bankarskom obrazovanju hijerarhija je kruta i nema nikakvog prenosa moći. Znanje ide od učitelja ka đaku. Glava đaka vidi se kao prazna, a učitelj treba da je napuni svojim znanjem. Šta treba da se utuvi đacima bira onaj ko ima moć da o tome odlučuje i za to nikome ne polaže račun. Osnova za biranje znanja uvek je – da ne bude zabune – očuvanje postojećih odnosa moći.

Drugu, emancipatorsku vrstu obrazovanja Freire opisuje bezmalo kao izgubljeni prosvetni raj. Iako nisu ravnopravni (jer škola podrazumeva hijerarhiju), nastavnici i đaci se dogovaraju i uče jedni od drugih. Ne samo što se glave đaka ne vide kao prazne, nego se polazi od toga da ti đaci u školu donose znanje koje je važno i za nastavnike. Znanje koje se razmenjuje u školi ima za cilj da učenicima omogući da promene svoje životne okolnosti nabolje, utoliko pre ukoliko dolaze iz lošije stojećih društvenih grupa.

Nadam se da čitalac sada jasno vidi – ne govori Freire samo o dva pristupa obrazovanju (jednom lošem i drugom dobrom), on zapravo govori i o dve vizije društva. Danas su se u našim školama sudarile te dve vizije. Ne događa se to tako često u praksi. Zato, zajedno sa đacima i nastavnicima treba da zapamtimo ovaj dan – danas je počelo da se lomi u kakvom ćemo svetu živeti. I to baš tamo gde je najlogičnije da se to dogodi – u školama.

***

Širi se glas da su za danas reprezentativni sindikati nastavnika dobili poziv da nastave razgovore s predsednikom vlade. Na stolu je, kaže se, dogovor o realizaciji protokola. Nudi se i da se povuče odluka o ranijem završetku polugodišta. Nema potvrde da je ovo tačno. Sindikalni aktivista, u vezi sa spekulacijama o ovom pozivu, ispričao mi je priču (tako je, reč je o nastavniku istorije) o dečjem krstaškom ratu. Priča kaže da su u prvoj polovini 13. veka deca bila razočarana što odrasli nikako nisu uspevali da vrate Jerusalim u ruke hrišćana. Pa su sama krenula u pohod. Oduševljeni entuzijazmom i voljom dece, stariji su krenuli s njima da im pomognu. Na kraju puta, ti stariji su ih prodali u roblje.

Šta se zaista dogodilo, teško je reći. Ali, i da je priča puka fikcija, rečito je to što uopšte postoji i traje kroz vekove. Dobar nastavnik istorije bi na njenom primeru mogao mnogo toga da pokaže – i šta su zaista bili krstaški ratovi, i kako se sklapaju priče na osnovu ne nužno povezanih činjenica, i šta je razlika između (istorijske) priče i podataka iz prošlosti… Da ne pričamo o odnosu starijih prema deci, u to vreme i uopšte. Ali, šta god da može da se kaže u vezi sa njom, treba se nadati da nećemo dobiti razlog da povučemo analogiju s našom današnjom pričom.

Peščanik.net, 24.12.2024.

Izvor: https://pescanik.net/istorijski-trenutak/