Педагошки Забавник

Андреас Шлајхер Удружење филолога сматра неприхватљивим изјаве координатора PISA-e. Оно позива министре образовања да стану уз своје наставнике - и да обуставе учешће у PISA све док је Андреас Шлајхер шеф. Иницијатива изгледа као захтев за оставку: "Због недавних изјава координатора студије о образовању PISA, Немачко удружење филолога позива Конференцију министара образовања да више не учествује у PISA све док је Андреас Шлајхер за њу задужен". Удружење је саопштило да његови коментари о наставницима више нису прихватљиви. Директор за образовање OECD Шлајхер оштро је критиковао наставнике у Немачкој и приказао их као немаштовите примаоце наређења. Шлајхер је прошле недеље рекао за Штутгартер цајтунг да има „мало разумевања за наставнике који само инсистирају на томе да су презапослени“. „Такав став не би био прихваћен ни у једном другом послу." „Ниједна студија образовања у Немачкој не добија толико пажње јавности као PISA“, рекла је председница удружења филолога Сузана

Према анализи података Одељења за образовање државе Њујорк, коју је спровео Њујорк пост, „скоро 200.000 ученика – или један од пет – одбило је да се појави на државним стандардизованим испитима из читања и математике за 3-8 разред који су спроведени у пролеће” 2023. године. Тај број ме је изненадио. Сигурно постоји преседан за то, али сам мислила да је услед образовног хаоса који је изазвала пандемија Ковида дошло до смањења популарности покрета за одустајање - таласа родитеља који су одлучили да своју децу изузму од државног стандардизованог тестирања. Очигледно не. Заговорници одбијања тврде, између осталог, да „јединствени тестови кажњавају и обесхрабрују ученике који су већ рањиви“ и да „сами тестови постају фокус образовања“. Али након великих поремећаја 2020-22, закључила сам да би чак и скептични родитељи могли да преиспитају вредност добијања једноставног обрачуна губитка учења који би упоређивао напредак деце у школама и окрузима – да би сазнали да ли њихова деца сада уче. Та

Послушати значи потчинити се ауторитету, скупу правила и закона, заповести и забрана.  То је и поступање по вољи некога, организације или институције, извршавањем наређења, поштовањем забране, поштовањем протокола или процедуре.  Још увек је подложан принципу или идеологији. Послушност је мање или више свесно и сагласно потчињавање у односу подређеног према надређеном, од доминираног према доминантном, ученика према господару, али и заштићеног према заштитнику или од детета према одраслом.  То може бити резултат моћи убеђивања или принуде ауторитативне организације или ауторитарног система и/или њених агената.  Ова зависност такође може произаћи из осећаја несигурности који води ка потрази за заштитом.   Потребе и предности послушности Мало дете доживљава послушност као везу са његовом виталном зависношћу од родитеља за сваку радњу свог живота.  Такође настоји да се афирмише супротстављајући се гневом и хировима.  Препуштање хировима значи препуштање детета контроли његових импулса и ж

  У октобру 2022. часопис „Indepedence“, штампани орган Удружења директора приватних школа (Аустралија), објавио је чланак аустралијског научника  Алана Кокерила  „Педагошко наслеђе В.О.  Сухомлинског“.  Алан Кокерил је истраживач на Универзитету Монах, познат као научник који је много година посветио не само проучавању дела украјинског педагога, већ и њиховом преводу на енглески.  Године 2021. објављен је његов превод књиге В. Сухомлинског  „Средња школа Павлиш“  (1969) под насловом „Наша школа у Павлишу.  Холистички приступ образовању“.  Његов чланак у часопису „Независност“ посвећен је представљању овог дела.  У њему аутор открива своје разумевање приступа В. Сухомлинског - свеобухватан приступ здрављу и благостању школараца, менторство и професионални развој наставника, формирање вредности, еколошко образовање.  Аутор такође наглашава да је школа била саставни део локалне заједнице: „Његова школа није била изолована од заједнице, већ је са њом интегрисана кроз многе везе.  И у мног

Дечје играчке спадају у ретке археолошке налазе који сведоче о одрастању деце у праисторији. Како су могле бити направљене од различитих трошних материјала, попут дрвета, прућа и тканина, до данас су остале сачуване само керамичке. Посебну групу налаза на локалитетима винчанске културе у Србији представљају минијатурне керамичке посуде које се сматрају дечјим играчкама. Ова група налаза драгоцено је сведочанство о развијеном односу и сарадњи деце и одраслих чланова друштва у првом модерном добу. „Већ сада имамо довољно доказа да деца уче и реплицирају све културне обрасце од веома малих ногу. Истраживањима колега из Музеја Војводине видело се да мале фигурине и посудице реплицирају праве фигурине и праве посуде великих димензија, а правили су их дечји прсти, што је јако битно јер то указује на учење кроз игру. Са антрополошке стране то учење је веома значајан елемент у схватању реплицирања културе, односно, указује на то да деца од најмањег узраста не уче само сет прихватљивих одредниц

Организација за економску сарадњу и развој (ОЕCD) је успела да натера људе да верују да је са PISA-ом могуће управљати образовним системима широм света како би били „ефикаснији“.  Да ли је PISA универзални циљ и алат позитивног управљања за који тврди да јесте или је то илузија која нас спречава да разумемо реалност образовних система и размишљамо о њиховој реформи? Што се тиче PISA-е, једно је сигурно, њени промотери се истичу у промотивном маркетингу.  У очима многих доносиоца одлука и нестрпљивих коментатора, PISA би била лупа која би омогућила да се објективно процени ефикасност образовних система и да се са  одмери еволуција резултата ових система током времена.  Могли бисмо да скенирамо ниво ученика док меримо утицај политичких одлука на еволуцију овог нивоа. PISA  не би била само поуздана лупа, већ и ригорозан политички барометар, суштински алат за управљање. За две деценије, трогодишњим темпом који подсећа на регуларност великих спортских такмичења, PISA је стекла статус светск

  Ученици осмог разреда широм Србије током 2022/2023. школске године имали су најбоље оцене из историје, а сваки осми основац има Вукову диплому за изванредно знање, показује извештај Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања. Извештај , који обухвата резултате истраживања на окружном, регионалном и националном нивоу, пружио је увид у успехе ученика на три теста након основне школе, као и оцена из више предмета током школовања. Према подацима, ученици су постигли најбоље резултате на трећем, тзв. комбинованом тесту (просечни број поена износио је 14,42), затим на тесту из математике (11,90 поена у просеку) и, на крају, на тесту из српског језика и књижевности (10,74 поена у просеку). Што се тиче трећег теста, који се састоји од задатака из више различитих предмета, ученици у Србији су били најуспешнији на тесту из хемије (16,06 поена), затим физике (15,58 поена) и географије (14,63 поена). Према извештају из Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, ђаци из Бео

  Tri puta veći broj srednjoškolca javio se Centru za dečiju psihologiju zbog anksioznosti zbog teškoća organizacije u učenju. Preko 70 odsto učenika tvrdi da nastavnici ne poštuju ograničenje broja kontrolnih i pismenih zadataka „Sećam se devojčice koja je ovde bila vukovac i preselila se u Beč sa porodicom od šestog razreda osnovne škole i na pitanje: ‘Koja je razlika u školi?’, odgovorila je da tamo ide napolje. To nešto govori, jer ona nije jedina“, kaže za „Vreme“ osnivačica Centra za dečiju psihologiju Mirjana Marković. Četvoro srednjoškolaca iz Čačka, Kraljeva i Beograda osnovalo je neformalno udruženje „Korak dalje“. Oni su primetili da, uprkos redovnom učenju, ne mogu da postignu sve što se od njih traži i odlučili su da potraže rešenje, navodi se u objavi Centra za dečiju psihologiju na Instagramu. U objavi se navodi i podatak da se na kraju prvog polugodišta tri puta veći broj srednjoškolca javio Centru zbog anksioznosti povodom teškoća organizacije u učenju. „Od 2019. se ta

  Амерички образовни систем К-12 често добија лоше оцене. Опседнут је стандардизованим тестовима и одговорношћу. Ови тестови значе да је оно што деца науче у учионицама озбиљно фокусирано на припрему за те тестове и преоптерећење ученичком искуству према уском садржају, а не на ангажовања искуства. Послодавци и универзитети кажу да деца напуштају средњу школу неспремна са вештинама као што су комуникација и критичко размишљање које су потребне да функционишу и напредују у високом образовању и на послу. И сами ученици се често осећају неспремним за свет са којим се суочавају, што их чини анксиозним и несрећним. У сржи многих од ових критика је архитектура учења. Од деце се захтева да проводе одређену количину времена у настави сваке године (око 1000 часова наставе годишње, или нека блиска варијација тога). Време дефинише њихово учење више од тога да ли заиста уче. „Време за седење је правило“, каже Тимоти Ноулс, председник Карнеги фондације за наставу и учење. "Мајсторство или комп