Dejan Kožul: Svratište u kom su kuće od čokolade
– Svratište je nastalo tako što su studenti Defektološkog fakulteta pričali sa mladima Romima na ulici i pitali šta im treba pa su rekli da im treba veš mašina – objašnjava nam na početku Dragana Vučković, koordinatorka Svratišta za decu.
Tad su shvatili da pre nego im ponude neki program, da je to nemoguće jer je dete prljavo i gladno i „ne može se raditi domaći zadatak sa detetom koje nije jelo ništa od jutros.“ Morali su naći i prostor za to. U Beogradu trenutno postoje dva svratišta koja su u nadležnosti Centra za integraciju mladih (CIM). Kad su našli prostor onda je trebalo osmisliti kako izmazati kuću čokoladom, a prozore marmeladom. Krenuli su sa decom u predškolskom uzrastu pripremajući ih za predškolsko obrazovanje.
Kako lokacija svratišta često nije blizu tzv. neformalnim naseljima u kojima žive po decu su dolazili, a dolaze i danas, volonteri koji ih uzmu za ruku i dovedu do jedne od dve lokacije. Dragana je i sama volontirala i tako je stekla uvid u život koji joj je, kako sam priznaje, promenio životnu perspektivu.
– Nikad neću zaboraviti svoj prvi odlazak u neformalno naselje. Jedna je stvar kad vi vidite dete u svratištu koje liči na vrtić, šareno je, toplo je, veselo je, tu su kolege vaspitači, igramo se sa decom, učimo, a drugo kad vi to isto dete vidite u kontekstu neformalnog naselja koje je kontekst deponije, kontekst žica sa bandera koje se prespajaju da bi naselje imalo struju, kontekst pacova koji će da pojede patike u toku noći dečaku i on sutra neće moći da ode u školu. Čak i tad tek možemo da naslutimo kako žive jer i dalje ne možemo biti u njihovim cipelama. To što sam ja jutros ustala, istuširala se, napravila kafu je nešto što ja podrazumevam da mi je tu, da mi je dato, da ja to imam, ne propitujem i ne bavim se time, a zapravo nismo svesni koliko ne bi trebalo da podrazumevamo ništa – kaže nam Dragana.
Mnogi su podrazumevali i da će svratišta biti otvorena uvek punih 365 dana godišnje. Ali i tu se pokazalo da ne treba podrazumevati ništa jer su pre nekih pola godine zavapili da su zbog nedostatka finansijskih sredstava prinuđeni zatvoriti vrata svratišta vikendima.
– Mi smo u situaciji da već 19 godina radimo nešto čime bi država trebalo da se bavi, odnosno da brine o najugroženijima i najsiromašnijima, naročito ako pričamo o deci. Kad smo nakon 19 godina izašli i rekli da nemamo više para da radimo sedam dana nedeljno, dobili smo pretnje i otvoreno iskazivanje namere da se Svratište preuzme od strane grada i pripoji gradskom prihvatilištu što je apsolutno nedopustivo – objašnjava naša sagovornica.
Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić je održao nekoliko vanrednih konferencija za novinare na kojima je rekao da je spreman da finansijski podrži Svratište, ali je tražio i uvid u podatke o korisnicima. Inače, obje lokacije trenutno opslužuju potrebe oko 300 korisnika. Kad su iz CIM odgovorili da oni to ne mogu da mu dostave, najavio je da će poslati inspekciju jer nisu dostavili tražene podatke, odnosno detaljnu evidenciju svih korisnika, kao i podatke o njihovim roditeljima i starateljima.
Dragana Vučković napominje da bi to bilo kršenje zakona jer oni nemaju dozvolu da dele poverljive informacije kako ne bi ugrozili decu i porodice sa kojima rade.
Na pretnjama je za sad ostalo. Dosta građana i organizacija se javilo, nedavno se prodavala i limunada u određenim ugostiteljskim objektima kako bi se sakupio novac jer pitanje je održavanje Svratišta i ostalim danima, a ne samo vikendom.
– Važno je da znamo mi da je Svratište prepoznatljivo i da ima puno prijatelja među građanima i građankama i bez svih tih pojedinačnih ljudi ne bismo mogli da opstanemo proteklih 20 godina – ističe naša sagovornica i napominje da Svratište nikad nije bilo podržano iz gradskog budžeta, pa finansijska nestabilnost za njih i nije ništa novo.
Finansiraju se projektno, a kako je dolaskom nove američke administracije ukinuto finansiranje preko USAID-a, tako se domino efekat prelio i na njih, posebno što su se neki donatori odlučili da ne daju novac civilnom sektoru, već ga daju državi, pa država to raspodeljuje civilnom sektoru, koji je po pravilu njihov i poznate su kao GONGO organizacije, odnosno vladine nevladine organizacije.
Trenutno se ništa ne dešava na relaciji država, odnosno Sekretarijat za socijalnu zaštitu i CIM odakle su, napominje to Dragana, tražili sastanke ali ih nisu dočekali.
A ti problemi idu i dublje od odnosa na relaciji Sekretarijat i CIM jer gradske vlasti ne zanimaju baš korisnici usluga, kao ni situacija u neformalnim naseljima. Naša sagovornica ističe da ne postoji zvanična statistika o broju porodica i ljudi koji žive u neformalnim naseljima, pa se ne zna ni koliko ima dece.
Iz te pozicije pričati o sistemu socijalne zaštite koji detektuje, mapira, vrši procenu, te napravi adekvatnu intervenciju da se čim pre izađe iz situacije u kojoj je potrebna socijalna zaštita, je iluzorno i toga su u CIM svesni, jer sistem samo održava status kvo, a to na duži niz godina ne znači ni tapkanje u mestu, već regresiju, napominje naša sagovornica.
U CIM su otišli i korak dalje jer su korisnici usluga Svratišta deca do 15 godina, nakon čega više ne mogu da budu korisnici, a nije cilj da se vrate u istu porodicu, isti kontekst, iste životne okolnosti, naselja, odnosno u ekstremno siromaštvo.
– Imajući u vidu da je situacija u naselju takva se neće sva deca odlučiti za srednju školu i da to nije realno da očekujemo, pomislili smo da bismo mogli da ih podržimo na drugi način kako bi mogli da ovladaju nekakvim zanatima, veštinama i da im nekako budemo podrška na putu pronalaska eventualnog posla gde onda uz neku finansijsku sigurnost možda mogu da planiraju i druge opcije u životu za sebe – objašnjava Dragana Vučković.
Mi smo u situaciji da već 19 godina radimo nešto čime bi država trebalo da se bavi, odnosno da brine o najugroženijima i najsiromašnijima, naročito ako pričamo o deci, kaže Dragana Vučković, koordinatorka Svratišta za decu
Osmislili su tako program zapošljavanja, otvorili socijalno preduzeće Kafe bar 16 i tu „klinci nakon završene obuke mogu u bezbednom okruženju da rade praksu, da se osamostale u tom poslu“, a izgradili su i mrežu poslodavaca u Beogradu, odnosno kafića, resotrana, muzeja, pekara gde polaznici tog programa danas rade.
Nije im bio cilj da budu paralelni obrazovni sistem, napominje naša sagovornica, ali smatraju da je obrazovanje ključno da bi neko dete izašlo iz začaranog kruga siromaštva.
O tome nam svedoči i Andrijana koju smo zatekli u Svratištu dok je kao volonterka držala radionicu tinejdžerima, a koja studira medicinu. Za Svratište je kasno saznala da bi bila korisnica, ali je godinama radila u Kafe baru 16, što joj je pomoglo i da nastavi dalje da studira.
– Kad sam došla u Svratište, već sam imala 22 godine. Prijatelj mi je rekao da je super, otišao je i rekao da ima drugaricu koja studira medicinu i tako sam došla i upoznala se sa svima i počela sam često dolaziti u prostor, pa sam tu bila i sa decom, radili smo radionice, išli zajedno na predstave. To je bilo prelepo iskustvo – započinje svoju priču Andrijana.
Upisala se i na program CIM za zapošljavanje i kad se otvorio konkurs za posao u kafiću prijavila se, jer kaže posao joj je bio potreban kako bi isplatila školovanje, pošto više nije bila na budžetu. Treba dodati da je Andrijana upisala fakultet u jeku korone, pa je i to uticalo da padne godinu. Nije odustala, nego je odlučila nastaviti težim putem.
– Bio mi je potreban posao koji mogu da iskombinujem sa učenjem. Otvorilo se slobodno mesto u kafiću i meni je to bilo super. Tu sam radila tri godine ali morala sam da prestanem zbog fakulteta – sa žaljenjem konstatuje.
Ali počela je da radi u Svratištu kao edukator. Napominje da to što i sama dolazi iz slične sredine deci znači jer mogu da se lakše povežu i drago joj je, ističe to, što može da ima uticaj na njih.
Iako je, za razliku od većine dece, imala razumevanje roditelja za školu, fakultet je ipak bila druga priča. Sa 20 godina mislili su da je već dovoljno odrasla da može sve sama.
– Ali mi je tad možda trebalo više podrške nego kad sam bila u školi jer je to baš velika promena – kaže ona.
Pored kafića radila je i druge dodatne poslove da bi finansijski podržala svoju želju da nastavi medicinu. I na radionicama koje drži ukazuje koliko je bitno školovanje, ne samo da se lakše nađe posao, već i da se integriše u društvo, da se pronađu novi prijatelji koji nisu iz sredine iz koje dolaze.
– Kad se družiš sa ljudima iz tvoje sredine, preveliki je uticaj, podlegneš mu. A kad izađeš iz toga, upoznaš neke nove stvari, nove ljude, shvatiš da postoji neka alternativa, nešto što još može da se iskusi, uradi. Neke moje drugarice putuju. A što ne bih i ja putovala, to je normalno u mom uzrastu – pita se Andrijana.
Ipak, svesna je da je malo roditelja spremno podržati decu. Spremanje za brak, za život u zajednici ipak dominira. A iz te zajednice i takvog života Andrijana crpi i svoju želju za medicinom. Kaže da joj je želja da bude ginekološkinja i da je zbog toga i upisala medicinu.
– Dosta mladih devojaka ni ne zna za polne bolesti, ni o trudnoći, niti bilo šta vezano za to, što smatram da je jako bitno. U našoj sredini devojke nemaju pojma za neke osnovne stvari koje ni ja ne bih znala, pa o tome treba dosta da se priča – naglašava ona i zato se trudi da i na radionicama pričaju o tome jer kaže: „Mislim da svaka devojka treba da zna da prati svoj kalendar menstrualnog ciklusa, a dosta devojaka to ne zna, kao što ne znaju ni kako teče trudnoća“.
Kroz Svratište je za ovih 20 godina prošlo na hiljade dece. Za većinu je obrazovanje luksuz jer ako se preživljava o obrazovanju se nema kad razmišljati. Ipak, neke stvari se menjaju, pa tako danas u Svratište dolaze deca koju roditelji sami dovedu. Steklo se poverenje, a desi se i da dolaze deca bivših korisnika i korisnica Svratišta, ukazuje na Dragana Vučković.
– Dovoljno im je da ne žele da im dete živi kao oni. Na toj prostoj računici možemo da se nađemo i da onda izgradimo odnos, da kažemo okej, zato je važno da dete dolazi u Svratište, da mu pomognemo sa školom – zaključuje ona i podrcrtava da je u biti problema rasizam, odnosno „narativ o ciganima koji neće da uče, da idu u školu, neće da rade, super im je, oni obožavaju tako da žive.“
– Ja bih samo volela da imamo priliku da osobu koja to izgovori odvedemo u naselje, ne mora ni da prenoći, pa da vidimo da li bi tvrdili za sebe, za svoje dete, za bilo drugoga koga da želi da provede takav život, kaže na kraju.
Zahvaljujući tome što je CIM osmislio uslugu Svratišta i što su kreirali program prepoznati su u sistemu socijalne zaštite i dobili su licencu za uslugu do 2030. godine
Izvor: https://www.portalnovosti.com/svratiste-u-kom-su-kuce-od-cokolade/
Коментари
Постави коментар