Алекса Анђелић: Шпенглер и будућност образовних установа
Име Освалда Шпенглера са правом је везано за његову филозофију историје. Монументално дело Пропаст Запада, иако не прво испољавање органске и цикличне теорије светске историје, путем својих компрехензивних и дубоких увида оставило је продоран утицај на интелектуалну јавност раног 20. века. Фигуре попут Томаса Мана, Хермана Хесеа, Ернста Јингера, Дејвида Херберта Лоренса, са пажњом су читали Пропаст Запада и нудили своје коментаре, критике, и интерпретације.
Ангажман са овим делом у 20-им годинама прошлог века био је незаобилазан, и до 1926. године продато је око 100.000 примерака. Времена у којима се на свакодневном нивоу у јавности дискутује о једној густој, готово непробојној анализи светске историје – у којој, иако се простире на преко 1.000 страна у два тома, свака реченица може постати предмет једне засебне студије – изгледа да су неповратно иза нас.
Међутим, посетилац прошлогодишњег Сајма књига у Београду изненадиће се заступљеношћу Шпенглеровог карактеристичног, строгог погледа на корицама многих издања која фигурирају на билбордима и промоцијама. Шпенглеров прекорни израз поприма готово комичну ноту уколико се позиционира у односу на позадину модерне, као да оптужујући узвикује „Јесам ли вам рекао?“
Данашња фасцинација Шпенглером могла би се посебно анализирати, и чини се да сваке године можемо очекивати ново, овако или онако улепшано реиздање Пропасти Запада. Изгледа да она апокалиптична фасцинација позног доба коју Ернст Јингер описује као „катастрофично поимање стања ствари“ извире у посебним моментима нашег interregnum-а.
Слика генерације
Ипак, Шпенглер после објављивања Пропасти Запада није престао да пише, и осим допуна свом главном делу попут Пруства и социјализма и Година одлуке, иза себе је оставио богат публицистички и полемички корпус. Шпенглерови Политички списи скоро су дочекали своје објављивање и на нашем језику, те се нуди прилика да се неки њихови увиди размотре.
У колекцији есеја обухваћених називом Обнова немачког царства Шпенглер се бави материјалним и духовним крахом Немачке након пораза у Великом рату. Осим критике Вајмарске републике и њеног државног система, Шпенглер нуди смернице за реконструкцију Немачке и њеног светског положаја у повољнијим историјским условима.
У том погледу упутно је приметити да је једна од полазних тачака те реконструкције покушај преиспитивања дотадашњег образовног система. У есеју Васпитање: дисциплина или образовање? , Шпенглер разматра предности и мане некада славне немачке хуманистичке гимназије над којом се генерацијама надвијао лик Вилхелма фон Хумболта, њеног оснивача и идејног творца.
Хумболтова гимназија, Шпенглер пише, уливала је дух просте, постојане марљивости, љубави према знању по себи, и презира према ситном материјализму и плитким личним интересима. У том погледу, гимназија овог периода, дакле раног 19. века, разликовала се од некадашњег приватног образовања заснованог на личном туторству.
Пруски племићи одгајани су под стегом витешког идеала, и њихово свеобухватно образовање служило је сврси државе, у служби њој и њеним циљевима. Шпенглер пореди овај образовни модел са идеалом средњевековних рицара, готово паганским моделом свеобухватног човека, каваљера или далекоисточног самураја, човека пера и мача.
Ученици су усмеравани да своје образовање употребе у служби државним циљевима, те је градиво укључивало геополитичка, стратешка, дипломатска, и економска питања уз она чисто естетска и књижевна. Дакле, по Шпенглеру, идеал је био ратнички, док је код Хумболтове гимназије манастирски, учењачки.
Он гради слику генерација полазника одгајаних у духу Хорацијевих Ода и Хомерових песама, који у лекцијама из латинског раздвајају акузатив од инфинитива док се свет и цивилизација којој припадају око њих распада. Док су немачки ученици и професори граматике расправљали о Цезару и паду Римске републике, положај Немачке у свету клизио је ка провалији.
У школама се није расправљало о централним питањима светске политике, привреде, и покретачким силама модерног света на којима његов опстанак почива. Изнад свега, ђаци нису учени о крхком положају Немачке која је тек проналазила своје место у овом новонасталом окружењу.
Природно је да млади људи са посебном силином осећају струјања епохе. Силе које дамарају у неухватљивој, вечно напредујућој светскоисторијској кретњи најснажније одјекују у прсима младих. Снаге младости лако се могу претворити у слабости уколико им се не понуди усмерење и конкретан начин испољавања. Млади су најпразнија од празних табли, али уједно и посебно плодоносно платно које чека отисак који ће му дати израз и облик.
Зато, каже Шпенглер, „талентовани млади човек који жуди за реалношћу свог времена и интуитивно је препознаје“ не може имати поштовања према анахронизмима који су некада владали светом. Достојанствени учитељ Хумболтове гимназије „ума испуњеног Хорацијевим стиховима“ некад је изазивао страхопоштовање, али „то је било у време пре аутомобила и авиона.“
Ауторитет учитеља
Шпенглер посвећује доста пажње анализирајући архетип овог некадашњег учитеља, некада толико цењеног, који је у данашње време постао предмет подсмеха и презира. Уколико учитељ не ужива поштовање које му доликује, „много тога је изгубљено.“ Пошто није способан да код својих ученика изазове страхопоштовање, они га не виде као узора, нити као личност вредну угледања.
Одељак у коме Шпенглер говори о подстицајној улози учитеља као узора вреди пренети у целости: „Истински васпитач више утиче оним што јесте него оним што говори. Тако се одувек васпитавало свако добро друштво. Неко ко не води рачуна о свом изгледу не може поштовати ни своју душу. Око учи брже и дубље него сам разум. И коначно, спољашњи изглед такође пружа одређену сигурност у опхођењу са светом, од чега зависи и наша судбина. Оштро око, способно за лако препознавање чињеница, ситуација и опасности, даје праву вредност пуком знању – то јест, знању самом по себи.“ [1]
Учитељ градива мора постати учитељ врлине, јер младост свих епоха изнад свега жели да стекне оно знање које ће му омогућити чврсто и постојано место у овом свету. Способност учитеља да се постави као узор је заборављена уметност у нашем добу, и ове чињенице свесни смо приликом макар површног погледа на српско образовање.
Када је „свет представљен као градиво, историја као вежба за памћење, а живот подељен у параграфе“, садржај који је на тај начин представљен омладини у формативном периоду њиховог живота у старту је демистификован и губи свој дидактички потенцијал. Зато, Шпенглер чак каже да је можда боље оканути се предавања поезије и књижевности у овом добу, јер је „Шекспир превише драгоцен да би био анализиран у учионицама као предмет школских састава.“
Несумњиво је да се у Шпенглерово време располагало са другачијим људским материјалом него данас. Деветнаестовековна немачка гимназија још је из својих редова успевала да изнедри генијалне доприносе историји идеја. Упркос или захваљујући њој, још је могао да исплива генијални појединац, физичар, хемичар, индустријалац, књижевник, филозоф. Шпенглер је своје примедбе упућивао времену које је изнедрило најславније доприносе баштини људске мисли.
Оно што Шпенглер презриво обележава као филолошко цепидлачење, у стварности је била круна класичне филологије у Европи – традиција коју је представљала катедра Кристијана Готлиба Хајнеа у Гетингену. Речима Мишела Уелбека, „далеко смо од Орканских висова“, а уколико би се оштрица Шпенглерове критике усмерила ка данашњим образовним институцијама, питање је шта би од свега остало и колико би он сматрао да је читав подухват вредан очувања.
Значај историје
Шпенглер зато инсистира на незаобилазној вредности самообразовања у модерном времену. Његов реформаторски пројекат суштински ослобађа ученике свакодневног, мукотрпног притиска у учионицама, и оставља им значајан простор за самостално истраживање и откривање њихових урођених талената и инклинација. Складно његовом захтеву за реалним и непосредним образовањем, један од најзанимљивијих Шпенглерових предлога укључује писање засебног приручника за сваки од предмета школског програма.
Учитељ градива мора постати учитељ врлине, јер младост свих епоха изнад свега жели да стекне оно знање које ће му омогућити чврсто и постојано место у овом свету
Ови приручници не би улазили у састав обавезне литературе, већ би били намењени посебно надареним или заинтересованим ученицима у циљу додатног, сврсисходног образовања. У том погледу, истакнуте личности немачке јавности би биле задужене да напишу приручнике из својих делатности. Државник би написао кохерентну дипломатску историју претходних два века, са подробним анализама, индустријски магнат би изложио начин функционисања светског економског и индустријског система, а у оквиру наставе класичних језика настала би свеобухватна историја античке културе и цивилизације.
Посебно место у Шпенглеровом систему заузима настава историје. Њено изучавање од централног је значаја за политичко образовање и формирање националне свести. Уместо што се рецитовало о славним античким војсковођама и биткама, вели Шпенглер, требало је генерације подучити о „немилосрдним чињеницама новије историје.“
Сврха наставе историје овде би била упознавање са савременом политиком великих сила, изучавањем „њихових циљева, њихових политичких, војних, економских и пропагандних средстава, географских услова поморске трговине и ратовања, снабдевањем сировинама и њиховим извозом.“ Изнад свега, потребно је „спознати да је сва политика борба за моћ, да слабост значи уништење“, и да појединац мора заузети место као „неопходан члан своје нације, са сваким својим дахом.“
Приметна је државно-центрична природа Шпенглеровог образовног пројекта. Овде, ученици, будући одговорни и независни грађани, бескомпромисно се сврставају у редове своје нације, њој на располагању и служећи њеним циљевима. Ово гледиште, између осталог, конзистентно је са Шпенглеровим погледима на државу изложеним у књизи Пруство и социјализам. Међутим, из ровова Првог светског рата јавља се дисидентски глас који улива сумње у мобилишућу снагу стриктно државног интереса.
Ернст Јингер, један од најзначајних писаца и мислилаца немачког двадесетог века, у својој књизи Шумарак 125 (Das Wäldchen 125) описује начин на који су немачки војници примили обавезне лекције о стратешким и економским интересима њихове земље у односу на позадину рата. Јингер пише да су немачким војницима у ровове послати професори и експерти који су проповедали о потребама немачке индустрије, њеном положају светске силе, угроженим интересима у Источној Азији, и о Багдадској железници.[2]
Војници су са дужном пажњом похађали ова предавања, ревносно и посвећено, али, мисли Јингер, лекције које су овим путем понуђене наилазиле су на сухо и јалово тло. Ратови, према Јингеру, „добијају се срцем, а не мозгом; ентузијазмом који лансира одред попут једног човека – зашто, они то једва знају, осим да их запоседа дубока свест о природном и неоспоривом праву.“
Инспирација војника не произилази из фундаменталног разумевања геостратешке реалности или оправданости немачког положаја, јер, што се њега тиче, можда и друга страна поседује једнако добро оправдање за вођење рата. Војничка инспирација „не може се произвести разумом“, јер је „отаџбина такође религија, и само вера је овде чудотворна.“
Јингеров закључак је да „велика империја у којој унутрашње убеђење и осећај правде који сваки грађанин осећа у срцу више не постоје“ не може тај осећај надокнадити нити вештачки произвести апелом на државни интерес и разумност својег геополитичког положаја. Нација осећа своју историјску судбину, и без тог интимног сазнања не може да учествује у светској борби за моћ.
Сврха образовања
На другом месту у књизи, Јингер пише да се „генерација способна да представља своју земљу не може произвести било којом методом: јер она израња из исконске виталности народа.“ У том погледу, „лако је захтевати да се историјске асоцијације призивају у школи и универзитету, али од какве користи су све велике идеје прошлости ако не наилазе на уши и срца која се осећају позваним да их емулирају?“ [3]
Може бити да Шпенглерова визија образовања већ у периоду у којем он пише, упркос својим најбољим намерама, не би проузроковала оне дубокосежне промене које је он очекивао. Она „дубока свест о неоспоривом праву“ коју Јингер описује не произилази из спољашњих извора нити рационалних подстицаја; ако се ипак покуша произвољно фалсификовати у кризном периоду, њена ефективност остаје занемарљива.
Уколико су унутрашње подстицајне снаге нације увенуле, контрапродуктивно је вештачким путем подстицати их да се промоле. Ова фундаментална реалност разумљивија је посредством спортске алегорије. Одувек се говорило да су „срце и борбеност једине ствари које се не могу научити“, и кадри смо да приликом посматрања утакмице или борбе навијамо за срчанију екипу и истрајнијег борца. Можемо ценити техничку или механичку прецизност супарника, али ипак се показује да су они непрорачунљиви, неопипљиви фактори махом пресуднији.
Која је онда сврха образовања у данашњем добу? Овде смо на трагу разматрања Фридриха Ничеа, и једног сасвим занемареног дела његовог раног стваралаштва. У питању је низ предавања насталих у време првих дана Ничеове професуре на Универзитету у Базелу, који скупљени у књижевној форми носе назив О будућности наших образовних установа.
Стилска вредност предавања је на високом нивоу, и посматрано са модерног становишта, зачуђује њихова слојевитост и кохерентност мисли – посебно кад се узме у обзир да је реч о усменом излагању. Уколико је Шпенглер у својем есеју захтевао да образовање буде складно са силама своје епохе, онда је Ниче пола века раније исправно уочио које су то покретачке снаге доба, и каква је улога коју у њему заузима високо образовање.
Формула коју Ниче уочава је „Што више знања и образовања – то више производње и потреба, дакле више среће.“ [4] Сврха образовања је добит, економска корист, оспособљавање за тржиште и зараду новца, те стварање ‘курентних људи’ и ‘курентног човека’. Свакако, овај циљ захтева темељно и подробно образовање, али „култура је овде човеку омогућена само у оној мери коју то омогућава зарада“, јер „човечанство има нужан захтев за срећом на земљи и из тог разлога је образовање неопходно, али само из тог разлога.“ [5]
Супротно Шпенглеровом гледишту да је деветнаестовековно образовање лишено јасне усмерености, Ниче ипак примећује да је оно имало конкретну сврху и мотивацију – стицање материјалне добити. Апели ка „државном разлогу“ делују слабашно, јер сврха образовања није оспособљавање делатних припадника нације, већ стварање „курентног појединца“ који је опремљен за учешће на тржишту.
Разуме се, „курентни човек“ увек је и апатрид, човек без државе и нације, јер је прерогатив зараде и финансија изнад партикуларистичких циљева нације. У нашој земљи, на пример, на гласу су факултети, смерови, и образовне институције који олакшавају пресељење ка погоднијим тржиштима. Неретко се саветује студентима да марљиво уче како би могли да искористе своје знање и диплому за пресељење на Запад или ка другим, „курентним“ местима.
Шпенглеров пројекат
Шпенглерово виђење наизглед делује анахронично посматрано данашњим очима. Он је трагао за целовитим образовањем, једном „паидејом“ у грчком стилу, која би створила комплетне и формиране појединце, стављене на располагање државним циљевима. Ниче, са своје стране, ценио је старогрчки полис само у оном капацитету у којем је омогућио рађање генијалног појединца, носиоца културе, чији је настанак у данашњем свету отежан.
Ипак, Ниче је својим продорним погледом конкретније обухватио природу данашњих образовних тенденција. Може бити да је Шпенглерова визија у данашњој ситуацији неприменљива, с обзиром на унутрашње капацитете садашњег човека. Делује да су се поједине нације у Европи, укључујући нашу, ефективно одрекле спољне политике и историјског деловања. У нашем случају, разлози томе морају остати предмет једне засебне, подробне студије.
Може бити да Шпенглерова визија образовања већ у периоду у којем он пише не би проузроковала оне дубокосежне промене које је он очекивао
Свакако делује да се српско образовање свесрдно препустило силама „курентности“. Ипак, као што је често случај, и овде је ефективност половична, и поједине образовне институције које се диче својом „курентношћу“ не успевају да испуне очекивања постављена њиховим прокламованим циљевима.
У питању је спрега фактора различитог порекла, почевши од стања тржишта, преко квалитета образовања, до људског материјала и претпоставки од којих полази у односу према свету и сопственом образовању. Природно је да образовање своје програме прилагођава захтевима највећег броја студената. Међутим, значајна је Шпенглерова примедба да се држава и њене образовне институције морају посветити напору да задрже посебно надарене појединце, који се повремено појављују чак и у данашњим неповољним околностима.
Вредност Шпенглерове лекције јесте у истицању потребе државе да њена образовна делатност буде усмерена и формативна, проналазећи место надаренима уместо да их удаљава од себе. Времена која инсистирају ка недисциплинованој „курентности“ пронаћи ће се у дубоком недостатку уколико осете да им недостају кадрови када се прилике измене.
Квалитет образовног система проналази се у његовом оријентационом и вредносном усмерењу, способности да студентима понуди јасно, чврсто одређење у свету. Изнад свега осталог, данас примећујемо мешавину најгорег од оба света, која се огледа у споју непотребног знања и недостатка „курентности“, односно опипљиве економске добити. Ученици одгајани у духу строгог материјализма су попут модерних Тантала: плодови тог материјализма остају им тек надомак руке.
Оно што из Шпенглеровог пројекта реформе образовног система остаје релевантно није његово инсистирање на строго државном интересу, из просто прагматичних разлога. Околности су промењене, и држава мора приступити околним путем да би допрела до умова младих људи. Оно што она може понудити, и на томе инсистира и Шпенглер, јесте узор, вредносно усмерење, поузданост, идентитет, веру у поистовећеност сопствених циљева са циљевима нације.
Почетак враћања вере у школство налази се у пооштрењу стандарда и инсистирању на квалитету васпитача као узора вредног поштовања. Да би се избегло рационално убеђивање које Јингер критикује, потребно је интернализовати истину да „око учи брже и дубље него сам разум.“
Уместо „света представљеног као градиво, историје као вежбе за памћење, и живота подељеног у параграфе“, посредством узора и јасног модела, могуће је изградити једну скромнију, резидуалну „паидеју“ која узима у обзир реалности модерног света и тржишта, али не оставља ученике без усмерења и унутрашње форме уколико не дође до моменталног тржишног успеха. Тек у овом међупростору, у ономе што „преостаје“ могуће је говорити о измирењу младости са државом и њеним државним разлогом.
Алекса Анђелић je политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.
УПУТНИЦЕ:
[1] Освалд Шпенглер, Обнова Немачког царства, Укронија, Београд, 2025, стр. 65.
[2] Ernst Jünger, Copse 125, Rogue Scholar Publishing, 2020, p.43
[3] Ibid. p. 171.
[4] Фридрих Ниче, О будућности наших образовних установа, Фактум издаваштво, Београд, 2020, стр. 25.
[5] Ibid. стр. 26.
ЛИТЕРАТУРА:
- Освалд Шпенглер, Обнова Немачког царства, Укронија, Београд, 2025.
- Ernst Jünger, Copse 125, Rogue Scholar Publishing, 2020.
- Фридрих Ниче, О будућности наших образовних установа, Фактум издаваштво, Београд, 2020.
Извор: Нови Стандард
Коментари
Постави коментар