Педагошка утопија од пре сто година: Та ти, Зоро, сањаш само
У откривеном роману „Шетња кроз будућност” из 1924. године у загонетној школи будућности настава се дешава у природи, одвија се кроз уметност, девојчице возе електрична кола.
“Непредвидива прошлост будућности –О политичком потенцијалу утопије” назив је двојезичне српско енглеске студије чији је настанак инициран открићем невеликог рукописа из 1924. године, књижице “Шетња кроз будућност” коју, као аутор потписује Мала Зора. Реч је о роману који представља јединствени примерак дечје социјалне утопијске научне фантастике с почетка 20. века. Открила га је Биљана Андоновска сарадница Института за књижевност. Роман је излазио у наставцима у часопису “Будућност” од 1924. до 1925. године. У овој студији штампан је роман Мале Зоре, такође је урађен и убачен као посебна публикација (ћирилично-латинична), а студија садржи и текстове о политичком потенцијалу утопије као и уводне напомене о роману. Издавач је самиздат Едиција Југославија, а студију је приредила драматуршкиња Ивана Момчиловић која живи и ради у Белгији. Књигу је могуће набавити путем мејла phdinonenight@gmail.com.
“Радили смо студију пет година уз самодопринос, уз солидарну подршку са издавачком кућом “Заложба Софија” из Љубљане и уз местимичну помоћ важних добровољаца којима се овим путем захваљујем. Откриће овог романа лично ме је понело да истражим одакле се овакав ‘НЛО’ задесио у Београду, на брдовитом Балкану, 1924, што се претворило у обимну студију на којој сам радила више година”, каже Ивана Момчиловић.
У каквим друштвено-политичким околоностима је излазио часопис “Будућност” и то под паролом „Децо радника свију земаља, загрлите се“?
Књига је настала сазнањем открића Биљане Андоновске, истраживачице у Институту за књижевност у Београду која је тражила неке сасвим друге садржаје у дечијој периодици са почетка 20. века, а наишла на до тада непомињани дечији социјани научно-фантастични роман “Шетња кроз будућност”. Садржај романа је толико запањујући за 1924. годину у Краљевини СХС, у време трајања Обзнане, наредбе владе Краљевине СХС од 29. 12. 1920. о забрани легалног деловања Комунистичке партије Југославије, а која је донесена након неочекиваног успеха КП Југославије на изборима за Уставотворну скупштину 1920. и социјалних немира, који се још нису били потпуно смирили након Првог светског рата. Мала Зора сања загонетну школу будућности , школу “без школских клупа” коју ми ни сто година касније нисмо реализовали: целокупна настава се дешава у природи, оброци у школи су бесплатни, настава се одвија кроз уметност, девојчице возе електрична кола 10 км на сат и то заједно са дечацима. Југословенски часопис Будућност први је дечји комунистички књижевни часопис на тлу Југославије (и највероватније много шире), настао на траговима Првог светског рата и његових катаклизматских девастација. Интересантно је да је часопис Будућност као матична сцена јунакиње Мале Зоре, настао као деловање Секретаријата жена социјалиста (комуниста) претече Комунистичке партије Југославије, тачније Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) и био најављиван као додатак њиховог женског листа Једнакост. Готово половина књижевних прилога, махом песама, потицала је из пера жена писаца.
Уредник Часописа „Будућност“ био је лекар Драгутин Т. Владисављевић. Зашто се претпоставља да је он аутор романа са псеудонимом Мала Зора?
Ко је аутор(ка) визионарског романа “Шетња кроз будућност” која/и се крије иза псеудонима Мала Зора нећемо никада са сигурношћу сазнати. Можемо да нагађамо да је уредник дечијег часописа Будућност, неправедно заборављени Драгутин Владисављевић лекар, педагошки визионар, активиста. Владисављевић је још као студент организовао у Женеви дечју групу l'Avenir (Будућност) и са њом радио до 1906, да би 1914. организовао дечју групу „Будућност“ при социјалистичком Народном дому у Београду, прву такве врсте „не само у Србији већ и на Балкану“.
Како наводи Биљана Андоновска у својим истраживањима, “осим протопионирске организације Будућност, Владисављевић је био аутор и преводилац неколико наслова. Прво српско (скраћено) издање Марксовог Капитала појавило се 1900. године у Женеви захваљујући иницијативи и преводу Д. Владисављевића. Владисављевић је у то време (са извесним колегом медицинаром „А. А. Ј.“) превео и књигу Хипнотизам и спиритизам свог женевског професора Емила Јунга (Београд, 1900), која је у духу француске експерименталне психологије и психијатрије с краја 19. века заговарала објективно-научни приступ овим „натприродним“ феноменима. Поред чланака у периодици лекарске струке, Владисављевић је објавио и један приручник из сексуалног васпитања (Полна хигијена, Београд 1912), као и књигу Минимална надница или Плата физичког и интелектуалног радника (Београд 1922). Може му се приписати и знатан број прилога из Будућности, и то не само уредничких већ и популарно-научних и књижевних (посебно су индикативни они под псеудонимима Чика Доктор и Мала Зора). Додамо ли томе и бригу о техничком уређењу часописа и ликовним прилозима, добијамо слику једног врло свестраног и посвећеног „пролетпедагога“, борбене комунистичке педагогије, како је сам говорио, а који је у историјски заборав пао вероватно највише због разилажења са својим партијским (не)истомишљеницима средином двадесетих година 20. века.
Нарочито важно за мене сазнање је било да је роман уско повезан са темом рата и жељом за изнедривањем новог типа човека и васпитања које неће више завршити у кланици типа Првог Светског рата.
У заборављеној биографији Драгутина Владисављевића, познато је још да је одиграо важну улогу 1914. у сахрањивању Димитрија Туцовића, који је погинуо у Првом светском рату, иако заклети пацифиста. Извучен из вртлога куршума Колубарске битке, сахраном је руководио др Драгутин Владисављевић, Димитријев пријатељ и сарадник као пуковски лекар. „Под једним храстом ископана је рака у коју је положен без сандука. По војничком обичају одата му је дужна пошта. Столар из Чачка Ћосић узео је секиру и затесао дрво изнад нове хумке. Ваљевац Читаковић врхом свог бајонета уклесао је речи које издиктирао др Владисављевић: „Овде лежи раднички витез”.
Посебан књижевни жанр – утопијска научна фантастика, негује већ столећима људску потребу за „поправљањем реалности“ у најразноврснијим књижевним наративима праведнијег и хармоничнијег суживота природе и друштва, људи и њиховог окружења. Шетња кроз будућност, роман који иако писан на тескобној периферији Европе 1924, тек заправо сажима тежак прелаз из 19. у 20. век, настављајући започети талас утопијске традиције у књижевности. За Малу Зору политика новог доба се огледа у најосновнијим материјалним потребама свакога, бесплатном доручку за сву децу (што јесте била незамислива друштвена премиса Краљевине СХС двадесетих година 20. века). Мала Зора машта о полагању пажње на хигијену (честом купању, што није била могућност пролетерских породица: она пише да деца попут ње не могу да се купају чак ни по четири месеца зими због недостатка дрва), о лепој, чистој одећи „у најразличитијим бојама“ као и о потпуном суживоту са уметношћу природе израженим у натписима који красе паркове Зориних снова: „Слободно је ићи ван стаза, љубити се са цвећем и ваљати се по трави.“ Другим речима, иако су долетели као комета у једно време и један простор које их на први поглед није очекивао, многи снови Мале Зоре већ су постојали у општем духу тог истог времена које је ветрове утопистичке фикције донело и на Балкан.
Из перспективе многе угњетаване деце, не само на Балкану тога времена, већ и шире, у Шетњи кроз будућност пројектован је тако нови тип школе и комунистичког универзалистичког образовања. У таквој школи деца су слободна да мисле, предлажу, крећу се и скрећу са теме на тему, али и уче живот и свет око себе кроз субјективизацију знања, а не пуким понављањем речи учитеља. „Та ти, Зоро, сањаш само! Где још то бива да малој деци забрањују да мисле? Напротив, нас натерују да много мислимо и кажу нам да увек питамо за све што не бисмо могли разумети“ – каже се у Шетњи кроз Будућност. Идеја учења снажно је повезана са идејом самообразовања као стуба еманципације, као и са константним измештањем: знање се налази тамо где га нисмо очекивали, у сали без школских клупа, у парку, на пољани, у шуми, у дезобјашњењу (unexplanation) и одучавању (термини надреалиста и Жака Рансијера).
Да ли елементе ове „утопије“ можемо пронаћи данас у школским системима било где у свету, онолико колико је вама познато?
Из сопственог искуства могу да кажем и имајући част и могућност да са нашом колективном платформом PhD In One Night за естетску едукацију за све држим експерименталне курсеве у Финској, да је то земља која заиста ради на разграђивању сваког шаблонизованог метода учења. Последња реформа , у низу, донела је укидање предметне наставе и рад на “феноменима” а не стриктним парцелама знања. Ипак то је земља која још није постигла стандард у преносу знања кроз уметност што наша платформа ради, а о чему је сањала и Мала Зора. Имали смо ту част да на Универзитету уметности, Универзитету друштвених наука и у средњој школи у Хелсинкију “предајемо” знање ( као штафетну палицу) кроз уметност и апстракцију (језик кроз скулптуру, фикцију кроз експериментални звук, теорију кроз плес и визуалне интервенције, описмењавање миграната кроз савремени плес и колаж, рад на теорији и филозофији са студентима кроз електро-технику итд.), полазећи од хипотезе да је експериментисање кључ еманципаторног учења и субјективизације знања. На трагу и у синхроницитету са идеалима Мале Зоре последњих година иницирамо пројекат Герила Универзитета који се углавном одвија у природи, у оквиру наше Лабораторије Радикалног Мира коју покрећемо у уметничкој и истраживачкој резиденцији Les Orangeries de Bierbais а где се процес учења и самообразовања одиграва управо кроз перма-културу и баштованство.
Роман је богато илустрован цртежима. Ко потписује ове илустрације?
Сваки број часописа “Будућност” био је богато илустрован, претпостављало се да су илустратори били анонимни, но пажљивим радом на реконтекстуализацији илустратива за потребе наше књиге, зумирањем детаља дошло се до открића да је аутор многих илустрација Вељко Андрејевић Кун, графичар и ксилограф (отац Ђорђа Андрејевића Куна). Вељко Кун је аутор бројних антиратних карикатура од којих су неке штампане и као разгледнице, због чега је био интерниран и боравио у аустријском логору Бодогасоњ (Frauenkirchen) до краја Првог светског рата. Часопис Будућност је освежио многобројним дрворезима и цинкографијама напредне садржине.
Разговарала: Марија Ђорђевић
Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/572200/kulturni-dodatak/ta-ti-zoro-sanjas-samo
Коментари
Постави коментар