Жак Марпо: Једна реч, једно питање - Свемоћ

Свемоћ лежи у илузији да је све могуће. То је резултат ослобађања сирове инстинктивне виталне енергије, без филтера или кочнице рефлексије. Она се манифестује у односу према себи кроз осећај нерањивости који генерише ризично понашање, негирање опасности и одбијање граница.

У односима са другима оно има форму провокације, доминације, насиља и узнемиравања, као и одбацивања и кршења правила и забрана. Свемоћ такође може бити пасивна, по инерцији, или обрнуто, превести се у хиперактивност укључивањем у све.

Појединац, неспособан да претпостави ни другост ни промену у својим односима са стварношћу и са другима, организује однос тоталитарне доминације.

Свемоћ чека све људе: децу, адолесценте и одрасле. Појединац, систем, организација, уређај, начин мишљења је у односу свемоћи када не може ни да наведе и претпостави своје границе, нити да прихвати противречности. Такође смо у свемоћи када мислимо да оно што посматрамо у понашању одражава целокупну стварност других. Још увек постоји однос свемоћи, када се асиметрична и доминантна места и улоге не могу идентификовати, разликовати и преокренути.

Алтернатива свемоћи није импотенција, већ умереност и луцидност. Ове вештине произилазе из способности за критичко просуђивање у примени моћи да се делује у сагласју са стварношћу.

 

Динамика свемоћи

Илузија свемоћи штити од напада фрустрације и сумње. Појединцу даје огроман осећај постојања у равнотежи моћи и кроз моћ наметања своје воље. Она само узима у обзир рањивост других у погледу њихове доминације и поробљавања. То је незаситна потрага за још и више, да би се осетио као да постоји, покушавајући да се увери у своју нерањивост.

Свемоћ се покреће у ћорсокаку ескалације. Одбијање доминације суочава особу или систем са неприхватљивом природом отпора. Ово изазива одлучност да се сломи воља других, покушавајући да науди најинтимнијем делу њиховог бића.

Свемоћ имплицитно одражава потрагу за задовољством и попуњавањем недостатка. То показује неспособност да делујемо узимајући у обзир оно што не контролишемо у стварности. Недостатак самопоуздања и самопоштовања доводи до сумње у себе и страха од колапса у беспомоћност. Тада долази до бекства од несреће и уточишта у илузији свемоћи. Особа своју егзистенцијалну несигурност преводи у ставове, понашања и односе доминације, како би прикрила сопствену рањивост. Сумња у себе произилази из свести о својој рањивости, која се доживљава као лична крхкост, а не као карактеристика сваког човека. Тада је особи тешко да „спусти гард“ и да открије или подели своје потешкоће верујући другима.

 

Изазови њеног превазилажења

Према Виникоту, не можемо без искуства свемоћи, јер „...то је суштинска основа искуства бића“. Трансформација деструктивног импулса у стваралачки капацитет зависи од тога да човек прође кроз илузију свемоћи, а затим да је превазиђе у делу разочарања.

Свемоћ је примарни облик изражавања инстинктивне енергије. Она је у основи онога што чини човека као „биће жеље“. Оно се манифестује кроз деструктивно насиље, као што су похлепа и бес детета када не добије тренутно задовољење својих потреба. Спонтано изражавање у деструктивности постепено се трансформише у креативност кроз суочавање са стварношћу. Ово суочавање са стварношћу захтева прихватање фрустрација и болног искуства непотпуности.

Захваљујући ужитку у игри и „претварању“ дете постепено кроти ограничења и фрустрације стварности. У игри, имагинарна задовољења привремено надокнађују фрустрације стварности ублажене провизорношћу простора игре. Затим, како одрастају, ученик кроз вежбу избора учи да се одриче овога што му није било пожељније. Концепција васпитања, заснована на искуству одрицања кроз вежбу избора, супротстављена је уобичајеној која препоручује наметање фрустрације како би се интегрисао принцип реалности, а самим тим и потчињавање друштвеним правилима.

Превазилажење илузије свемоћи све је теже спровести код ученика, који још од малих ногу није умео да се упусти у рад. Свемоћ тада утиче на све аспекте живота. То се види у различитим облицима деструктивности, односа моћи и моћи тираније, било домаће, управљачке или државне.

Родитељи и наставници, суочени са потребом да се правило прихвати и фрустрацијом, теже да појачају строгост ограничења. Али, интервенцијом одрасле особе, дете или ученик не утиче на фрустрацију ситуације која произилази из стварности, већ на намеру одрасле особе коју доживљава као злонамерну јер не води рачуна о томе шта осећа. За афирмацију забране свемоћи неопходни су обуздавање и репресија.

Али, подржавањем и изражавањем емоционалног израза виталне енергије у тренуцима заједничког деловања можемо дозволити детету или адолесценту да разуме, укроти и контролише енергију импулса која кроз њега пролази.

 

Шта би било дело разочарења у националне просветне установе?

То је потпуна реконверзија. Ако национална просвета не изврши ову реконверзију, она ће све више постати оруђе поробљавања у служби новца, као и све државне институције, јер се заснива на илузији или лажи, а то је да настава није образовање.

С друге стране, поучавање је од суштинског значаја за образовање, али је само део образовања. То је фрагмент образовања у односу према знању. Али однос са другима није стављен на посао. Штавише, ФНАРЕН конгрес ће се бавити тиме у јуну, што је апсолутно огромна тема.

Дакле, бити разочаран националним образовањем значи вратити се на питање „шта је човек?“ и „да ли наша институција служи људима или ствара агенте система?“ Стварање агената система ствара људе подложне систему, не дозвољава људима да буду они сами са својим потенцијалом. Едгар Морен каже: „Систем поништава много више потенцијала него што их покреће“, јер користи само оно што је неопходно за опстанак система. У том смислу је национално образовање као институција или у илузији или у лажи еманципације.

 

Како радити на свемоћи детета са родитељима?

Приступити питању свемоћи значи ући у интиму релационог дела васпитања. Осим тога, ово није само проблем наставника, то је проблем сваког човека. Када са пријатељима поставим питање образовања, вероватно ћу се наљутити, јер ће ми приписати некакав упад у њихове животе. Често мисле да их је изградило образовање. Само што је то њихово васпитање, а не образовање.

 

Значи нема шта да се ради?

Не. Али проблем је што не учимо наставнике да разговарају са родитељима управо о заједничком објекту који је дете које расте. Наставници имају тенденцију да држе предавања родитељима, док родитељи мисле да наставници морају спроводити њихов метод образовања. Овде настава није образовање, и ту морамо да научимо да сарађујемо на изузетно тешком терену: рад на репрезентацији, на атрибуцијама и на интимности.

Дакле, могуће је, али под условом да постулирамо да се заиста дотичемо интиме онога што конструише живо биће. Ово превазилази питање дидактике и програма.

Суштинска ствар је како артикулишемо откривање света кроз знање и откривање онога што је конструисано као људско биће кроз образовање.

 

Шта бисте могли да кажете о могућој свемоћи наставника?

То је исти ризик за све људе који разговарају са децом. То је пре свега део односа одрасло-дете који је асиметричан и доминантан однос, а који је истовремено и неопходан однос, јер се не ради о томе да се одрасли стално ставља на ниво детета.

Васпитачи у вртићу су најчешће изузетно вешти у двоструком држању, с једне стране асиметрија, васпитачица је у машти о родитељској замени, с друге стране, када види дете како плаче, не стоји, чучи пред дететом. Васпитачица у вртићу веома добро зна како да заузме симетричан став, односно да покаже детету да осећа емоцију, налет суза.

Чим смо у основној школи, када наставник није имао прилику да се одговарајуће припреми, то доводи до доминације наставника пред 25-30 ученика, уз свемоћ програма. Он је тај који одлучује о свему што ћемо радити, о свему што ћемо научити.

Али оно што је још озбиљније јесте то што се наставник често плаши да не успе, па као резултат тога заузима ауторитарни став: када смо уплашени, често сејемо страх. Па ипак, наше прво оруђе је овај страх, односно рањивост: наша и она ученика, коју морамо позитивно поздравити. 

*Аутор је доктор педагошких наука.

Извор: https://www.cafepedagogique.net/2024/05/30/un-mot-un-enjeu-la-toute-puissance/