Aleksandar Tadić: Odgovornost za kolaps prosvetnog sistema

Ko je odgovoran za aktuelno rasulo i potencijalni kolaps sistema obrazovanja i vaspitanja u Srbiji?

Nedeljama unazad suočavamo se sa ozbiljnom krizom u sektoru prosvete koja se iz dana u dan razbuktava. Tim povodom javnosti se 14. februara obratio predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević. Izjavio je da je „školska godina ozbiljno ugrožena“. Nastavio je: „Posebno sam zabrinut za pitanje školstva i onoga što rade đacima u osnovnim i srednjim školama.“ Dodao je i da mu je „neverovatno da se neko igra sudbinom dece i da obmanjuje roditelje“. Ovo izražavanje zabrinutosti, iznenađenosti i osude nesavesnih nastavnika dovršio je porukom da se mora otvoriti pitanje „da li je moguće da platu primaju oni koji neće da rade“. Ovom izjavom predstavnici izvršne vlasti nastavljaju da na neodgovoran način pojačavaju tenzije u društvu i obrazovnim ustanovama, i da odgovornost za krizu i njene posledice potpuno neosnovano svaljuju na prosvetne radnike koji s punim pravom zahtevaju uvažavanje i adekvatan status. U nastavku će o pitanju odgovornosti biti reči uz kratko podsećanje na okolnosti i postupke koji su prethodili aktuelnoj haotičnoj situaciji.

Kao rezultat pregovora koji su trajali od decembra 2022. godine potpisan je Protokol radi rešavanja materijalnog položaja zaposlenih u prosveti od strane predstavnika Vlade Republike Srbije (predsednica Vlade Ana Brnabić i ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović) i predstavnika sva četiri reprezentativna sindikata. Protokol je potpisan 12. oktobra 2023. godine čime se Vlada obavezala da će do januara 2025. godine izjednačiti početnu platu nastavnika sa republičkim prosekom u Srbiji.

Zaposleni u osnovnim i srednjim školama od početka ove školske godine obustavljali su rad i protestovali na ulici više puta od trenutka kada su shvatili da neće biti ispunjeno obećanje koje su dobili godinu dana ranije. Na protest organizovan od strane svih reprezentativnih sindikata 16. septembra 2024. godine pozivali su i roditelje učenika, od kojih su tražili razumevanje i podršku u borbi za svoja prava i kvalitetno obrazovanje. Tada su naveli da kao ljudi koji ozbiljno rade i koji shvataju odgovornost svake svoje odluke i svake reči koju izgovaraju, imaju obavezu da decu štite od nasilja „i od lažnih obećanja, od neispunjenih obaveza, neodržane reči“. Sasvim je bio razumljiv i prirodan poziv roditeljima: „Pridružite nam se i budite uz nas i naši saveznici u borbi za bolju budućnost vaše i naše dece. U borbi za svoj status borimo se i za kvalitetno obrazovanje koje vaša deca zaslužuju.“

Nakon ovog štrajka upozorenja, koji je Vlada ignorisala, početkom novembra nastavnici su stupili u „zakonski štrajk“, po cirkularnom modelu, skraćivanjem časova na 30 minuta po smenama u više školskih uprava. Povod je bio isti. Nije ispunjen zahtev da se ostvari ono što je dogovoreno i potpisano u Protokolu. Predstavnici Vlade su smatrali da se Protokol ne može ispuniti u 2025. godini „jer je količina raspoloživih sredstava ograničena i nema mogućnosti da se pronađe više“.

U štrajkačkim zahtevima, kompleksne probleme sa kojima se suočavaju prosvetni radnici su sveli na minimalistički zahtev da se pokaže poštovanje za status i položaj u društvu. Da je makar to urađeno, da je ispunjeno ono što je obećano, vlast bi pokazala da zaista ima nameru da se pokrenu pozitivne promene i da se ovo pitanje reši kao u drugim uporedivim državama. Plate nastavnika u mnogima od njih su od 10% do 30% više u odnosu na republički prosek (Slovenija, Poljska, Češka, Slovačka, Hrvatska, Rumunija, Mađarska). Oko republičkog proseka su u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Albaniji, a ispod republičkog proseka su jedino plate nastavnika u Severnoj Makedoniji i u Srbiji. Vlada Republike Srbije je po principu „uzmi ili ostavi“ rekla da je jedina ponuda povećanje za 11% u 2025. godini, nakon čega bi njihove zarade i dalje bile oko 10% do 15% niže u odnosu na republički prosek. Ovakav odnos prema zaposlenima u prosveti posebno dobija na značaju kada se uzme u obzir činjenica da se radi o sektoru u kome velika većina zaposlenih ima visoku stručnu spremu. Uz to, od oko 83.000 nastavnika zaposlenih u osnovnim i srednjim školama polovina nema pun fond časova, pa ne primaju ni taj iznos koji se koristi kao osnova.

Ono što se dešavalo nakon usvajanja budžeta za 2025. godinu, u vezi sa štrajkom prosvetnih radnika, ne može se posmatrati bez osvrta na širi društveni kontekst koji je obeležila tragedija na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 15 osoba. Tokom odavanja pošte poginulima u ovoj tragediji studenti Fakulteta dramskih umetnosti su fizički napadnuti, što je bio povod za studentske blokade fakulteta. U naredne tri nedelje u blokade su stupili studenti svih fakulteta Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu, kao i svi državni fakulteti u Nišu i Kragujevcu – ukupno oko 60, a pridružili su im se i pojedini privatni fakulteti, više škole i mnogi maturanti srednjih škola širom Srbije. Zahtevi studenata nosili su jasnu poruku državnim institucijama: „Počnite da radite svoj posao, profesionalno, transparentno, odgovorno, prema zakonima utvrđenim procedurama i nadležnostima.“

Studentskim protestima u fokus je stavljen problem sistemske korupcije, čime su oni zapravo stali u odbranu stručnosti, koja je i u oblasti prosvete drsko ignorisana i marginalizovana. Godinama se ignorišu institucionalne i pojedinačne inicijative, saopštenja i upozorenja stručnjaka u oblasti obrazovanja kojima se reagovalo na štetnost strateških odluka (na odustajanje od mera za povećanje kvaliteta obrazovanja, za unapređenje dostupnosti i relevantnosti obrazovanja, za povećanje efikasnosti sistema obrazovanja, uz istovremeno urušavanje kapaciteta ključnih institucija kao što je Nacionalni prosvetni savet, podređivanje prosvetne delatnosti potrebama tržišta, kopiranje raznih rešenja iz različitih sistema bez adaptacije i provere…).

Sve to vreme, prioriteti obrazovnih politika ne određuju se polazeći od analiza ključnih podataka o obrazovanju o kojima se izveštava i diskutuje na naučnim skupovima (npr. u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti), gde se ističu najvažniji sistemski problemi školstva u Srbiji i predlažu moguća rešenja, kako bi ono u budućnosti bilo društveno odgovornije i korisnije (u svetlu mogućnosti da obrazovanje više ne bude tretirano kao trošak, već kao razvojni resurs Srbije). Zanemarivane su i analize kojima su potvrđivane pretpostavke o neadekvatnom upravljanju obrazovanjem i usavršavanjem zaposlenih u prosveti, kao i inicijative dekana nastavničkih fakulteta koji godinama pokušavaju da dobiju dužnu pažnju odgovornih za suočavanje sa problemom opstanka nastavničkih programa na fakultetima.

Uz sve to, forsiran je kurs uspostavljen od 2014. godine prepoznatljiv po zabrani zapošljavanja u prosveti, po desetinama hiljada ugovora na određeno vreme, po smanjenju broja stručnih saradnika u školama, po uvezenom modelu dualnog obrazovanja u deo sistema srednjeg stručnog obrazovanja, po jačanju centralizacije i politizacije u oblasti finansiranja i upravljanja prosvetnim sistemom.

Nakon tragedija u školi „Vladislav Ribnikar“ i u selima Dubona i Malo Orašje pokrenuta je inicijativa stručnjaka „Kako do kvalitetnog obrazovanja i vaspitanja za našu decu?“ koja je ponudila dokumenta sa sistematizovanim i detaljno obrazloženim predlozima obrazovnih politika koji su bili masovno podržani od strane stručne javnosti (više od 800 univerzitetskih profesora, istraživača, zaposlenih u školama), ali ne i od donosilaca odluka u prosvetnom sistemu.

Na eskalaciju nasilja u školama i društvu reagovali su stručnjaci i kroz „Majsku platformu“ priredivši izveštaj o uzrocima nasilja u društvu koje pogađa decu i mlade, sa preporukama za sistemske promene, koji su javnosti predstavljeni kao osnov za konsultativni proces. Pored detaljne analize niza mera koje su primenjene u prethodnom periodu (pre i nakon majskih tragedija) i razloga za slabu primenu postojećih mehanizama na nivou škole, jasno je istaknuto da je neophodno preduzimanje novog strateškog pristupa u kome će fokus budućih mera biti usmeren ka transformaciji škola u „dobre zajednice“, što je dobro poznat koncept u obrazovnim naukama, ali u dosadašnjoj praksi kreiranja obrazovnih politika u Srbiji nije imao značajniju ulogu. Još uvek se o ovoj inicijativi nisu javno izjasnili akteri koji bi kroz koordinisanu saradnju morali da daju podršku za njenu realizaciju (Vlada i relevantna ministarstva, zavodi, škole, centri za socijalni rad, lokalne samouprave i druge institucije na lokalnom nivou). Za to vreme spirala nasilja nastavlja da se širi u društvu i u školama.

Mnogim prosvetnim radnicima je studentski protest postao prioritetna društvena tema, jer su u celoj atmosferi prepoznali potencijal za promene koje su neophodne i za popravljanje statusa svoje profesije i za kvalitetno obrazovanje koje deca zaslužuju i za bolju budućnost. Najbolji među njima već dugo vredno rade više nego što bi morali, posvećeni su uprkos potcenjenosti posla koji obavljaju, svojim entuzijazmom „nose plamen“ obrazovanja i vaspitanja iako za to nemaju adekvatnu sistemsku podršku. Oni su učili najbolje đake koji danas dostojanstveno i solidarno traže da institucije rade svoj posao, koji brane pravo na kritički stav i koji se bune zbog nepravde i nasilja u društvu. Ovi nastavnici i ovi studenti su osnovna poluga bilo kakvog društvenog razvoja, jedina nada da ćemo dugoročno osigurati pristojnu budućnost u ovoj zemlji. I jedni i drugi su svesni da su znanje i vaspitanje temelj i nužan uslov za izlazak iz spirale nasilja, primitivizma, neodgovornosti i tragedija, kojima svedočimo kao posledicama sistemskih propusta, grešaka i zloupotreba.

U decembru 2024. godine studentski protesti su ostvarili značajan uticaj i na rad srednjih škola u kojima su maturanti blokirali rad pojedinih škola, a nastavnički kolektivi svoj dotadašnji štrajk uvezuju sa zahtevima studenata stajući u zajednički front za revitalizaciju institucija i preuzimanje odgovornosti za posledice urušavanja državnih institucija i celokupnih sistema koji postoje da bi radili u opštem interesu. Prosvetni radnici stali su uz studente štiteći ih i od etiketiranja i uvreda tvrdnjama da su izmanipulisani i instrumentalizovani. Svojim odlukama i postupcima izrazili su i protest protiv pritisaka i zastrašivanja, protiv laži i uvreda u medijskim izveštajima o studentima u blokadama i protestima, protiv drskih tumačenja predstavnika vlasti da su svi zahtevi studenata ispunjeni, a da su protesti instrumentalizovani za „destabilizaciju države“.

Lako je bilo uvideti da takve optužbe dolaze od strane onih koji su političku pripadnost i poslušnost uzdigli za osnovni kriterijum svake odluke. Koliko je opterećujuće raditi u sistemu u kome su investiciona ulaganja u obrazovanje iz budžeta ministarstva i lokalnih samouprava (poput izgradnje objekata, rekonstrukcija, održavanja…) i javne nabavke (za računarsku opremu, za platforme i aplikacije kojima se sprovodi digitalizacija, za ekskurzije i ishranu učenika…) često praćene sumnjama u zloupotrebe položaja, nameštene tendere, fiktivne ugovore, nenamensko i netransparentno trošenje novca? Svako ko istražuje funkcionisanje našeg prosvetnog sistema prepoznaje vrlo izraženu percepciju nastavnika da je ovaj kriterijum osnovni i kod formiranja radnih tela u ministarstvu, zavodima, školskim upravama, kod mnogih postavljenja za direktora škole, za članove školskog odbora, za zapošljavanje… Znaju nastavnici da je sve ovo u prethodnom periodu potpuno narušilo poverenje u institucije, na svim nivoima. Otuda se optužbe za destabilizaciju države mogu pripisati isključivo onima koji sistemom upravljaju na način koji sve navedeno ne kažnjava, pa čak i direktno promovišu i omogućavaju delovanja protivna javnom interesu.

Nakon višemesečnog izbegavanja Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva da ispune raniji dogovor (Protokol), nesavesnom i nedopustivom odlukom Vlade da iznenada i prevremeno započne zimski raspust ponovo je pokazano nepoštovanje prosvetnih radnika. Kontinuitet zanemarivanja i urušavanja obrazovanja i vaspitanja povećavao je krizu u ovom sistemu što je, u opisanom kontekstu, pokušano da se prevaziđe dogovorom i potpisivanjem sporazuma ministarstva sa reprezentativnim sindikatima. Činjenica da je sporazum potpisan – iako zahtevi nisu ispunjeni, iako se ništa nije promenilo u pogledu kvaliteta obrazovanja i bezbednosti u školama, iako zarada zaposlenih nije, niti će do kraja godine biti, izjednačena sa prosečnom platom u Republici – dovela je do velikog nezadovoljstva među prosvetnim radnicima.

Posebno je na to uticalo to što se sve ovo odvijalo u specifičnoj atmosferi u našem društvu od koga nastavnici očekuju poštovanje i zasluženi ugled, što je i preduslov kvalitetnog obrazovanja. Mnogi od njih su bili ogorčeni zbog pregovora o odustajanju od zakonskog štrajka u osetljivom trenutku, smatrajući da će to negativno biti shvaćeno u značajnom delu javnosti. Nisu želeli da budu etiketirani kao izdajnici talasa pobune koji su pokrenuli studenti, zbog dva puta po 5% povećanja plata u 2025. godini (čime bi i dalje njihove plate bile ispod republičkog proseka). Takav sporazum i tretman od strane ministarstva bio je ponižavajući.

Sve ovo je dovelo do toga da nastavak školske godine od 20. januara 2025. započne sa ozbiljnim rizicima da uskoro rezultira raspadom sistema i rasulom u školama koje ozbiljno dovodi u pitanje mogućnost daljeg funkcionisanja prosvetnog sistema po poznatim i uhodanim procedurama. Na ponižavajući odnos, ignorisanje i zanemarivanje od strane vlasti mnogi nastavnici reagovali su protestnim obustavama nastave ili skraćivanjem časova na 30 minuta (prema zakonski utvrđenom minimumu procesa rada), za šta su često imali podršku, pa i podsticaj od roditelja učenika i bivših učenika škola, ali i samih učenika (maturanata u srednjim školama). Sindikalna borba sa „esnafskim“ zahtevima prerasla je u zajednički protest zaposlenih u školama, na fakultetima, studenata i svih kojima je kvalitetno obrazovanje misija. Solidarno se boreći za prava, dostojanstvo, status profesija od vodećeg javnog značaja, prosvetni radnici ističu neophodnost transformacije društva prema načelu meritokratije, u demokratskim procedurama, u skladu sa univerzalnim vrednostima.

Predstavnici vlasti na ovo su reagovali na uobičajen način, represivno. Usledile su pretnje da će biti umanjivane zarade onima koji nastave sa zakonskim štrajkom, a da će vanrednim inspekcijskim nadzorima u školama u kojima je obustavljena nastava biti pokrenuti postupci koji će rezultirati otkazima ugovora o radu za nastavnike u ovom obliku građanske neposlušnosti. Time se srlja u veoma rizične procese u kojima bi naš sistem obrazovanja i vaspitanja mogao da pretrpi nemerljivu i nepopravljivu štetu. Očigledna je namera predstavnika vlasti da medijskim izjavama čitav teret za postojeću krizu prevali na pleća prosvetnih radnika. To je vrlo neodgovoran i štetan pristup koji ne može da dovede do stabilizacije sistema i nastavnog procesa. Da bi do toga došlo, predstavnici vlasti će morati najpre da se suoče sa pitanjem sopstvene odgovornosti za kontinuirano višegodišnje nekompetentno, neadekvatno i neodgovorno upravljanje prosvetnim sistemom i zanemarivanje svojih zakonski utvrđenih obaveza.

Apsolutna odgovornost za ogromne probleme sa kojima se u prosvetnom sistemu suočavamo poslednjih nedelja, i za još veće koji bi uskoro mogli da nastupe, nalazi se na onima koji imaju apsolutnu vlast, od nivoa zakonodavne i izvršne vlasti do nivoa lokalnih uprava i uprava škola. Ne sme se odustati od pritiska javnosti i zaposlenih u sistemu na njih. Ili će raditi svoj posao prema zakonskim nadležnostima i obavezama, ali i obavezama koje proizlaze iz ranije postignutih dogovora sa predstavnicima prosvetnih radnika, ili će morati da snose odgovornost za ogromnu štetu koju nanose prosvetnom sistemu, kao i učenicima, njihovim roditeljima, prosvetnim radnicima i celom društvu.

Autor je vanredni profesor na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član radne grupe za podršku prosveti Pobunjenog univerziteta

Peščanik.net, 18.02.2025.

Izvor: https://pescanik.net/odgovornost-za-kolaps-prosvetnog-sistema/