Педагошки Забавник

Високи професионални стандарди и захтеви Ефикасним образовним системима заједничко је успостављање јасних и захтевних професионалних стандарда за обуку наставника, што је једна од најистакнутијих тачака проучавања ових система. Ови стандарди, засновани на дубинском истраживању ефективности наставе, прецизно дефинишу вештине и знања која се очекују од наставника. На пример, у Сингапуру, Национални институт за образовање развија вештине квалификованих наставника са нагласком на развој целог детета, укључујући вештине управљања и иновације. Слично, у Онтарију (Канада), стандарди праксе за наставничку професију обухватају посвећеност студентима, ригорозну професионалну праксу и континуирану сарадњу ради личног и колективног побољшања. У Аустралији, Аустралијски институт за наставу и школско руководство усвојио је националне стандарде које спроводе професионална тела на државном нивоу. Ови стандарди оцртавају очекивања за наставнике на различитим нивоима каријере, од дипломираних до лидера,

  „Hoću u školu“, nova knjiga Jasminke Petrović, priča o malom Nikoli kome je dosta ove dosadne škole pa kreće da traži neku bolju. Istovremeno, ova knjiga je i naravoučenije o kome bi trebalo da razmisle oni koji kreiraju ovdašnji obrazovni sistem „Nikoli je stvarno dosta škole. Dosadno mu je na časovima, ne može da se koncentriše, mora da ustaje rano, učiteljica ga stalno opominje… Svega mu je preko glave i zato smesta kreće u potragu za boljom školom“, piše na zadnjoj strani korice nedavno objavljene knjige Jasminke Petrović „Hoću u školu“ u izdanju „Odiseje“. Piše i da je namenjena uzrastu 8 plus, ali je vrlo uputno da je pročitaju oni mnogo stariji, oni koji odlučuju šta i kako će nam deca učiti u školi, ne bi li saznali šta im Nikola priča, poslušali ga, i primenili u stvarnosti. „Hoću u školu“ je naravoučenije o kome bi trebalo da razmisle oni u ovdašnjem obrazovnom sistemu. Lik Nikole se prvi put pojavio u knjizi  Hoću kući  2016. godine, takođe u izdanju „Odiseje“. Tom priliko

Напор лежи у мобилизацији енергије, способности и капацитета људског бића у циљу трансформације самог себе или резултата у изабраном или ограниченом домену. За то је потребно „присилити себе“, што ће рећи, прибегавање снажном утицају на себе. Ограничење се може изабрати, може га наметнути други, нужност, реалност. Потрудити се значи и „стремити ка“, што је покушај да се унапреди или надмаши са неизвесним резултатима. У настојању, ученик се привремено одриче удобности лагодности, у циљу жељеног или неопходног резултата, али који се доживљава као остварив.   Сложеност напора Ограничавање захтева идентификовање постојања друге користи, супериорније и пожељније од непосредних задовољстава обичних. Зато што постоји свест, често само пре-свест, о овој пожељној користи, ученик може пристати да се посвети труду. Када је напор који треба уложити забрана у циљу перформанси у погледу програма, ученик је анонимна компонента која нема разлога да се покори ограничењима система. Да би се труд схватио

  Крајем 1990-их Едгар Морен је објавио своју чувену „трилогију“ о образовању: три дела која су нас позвала да поново размислимо о нашим образовним системима. Ова трилогија (Добро направљена глава, Повезивање знања и Седам знања неопходних за образовање будућности), довршена 2014. његовим Манифестом за промену образовања (Учење живети) родила је комплексно образовање. Ово концептуално поље представља нову парадигму за образовање. Смернице које препоручују међународне организације носе знак тога. Приступ трансформационом учењу, посебно подржан од стране UNESCO-а, у великој мери је укорењен у овој парадигми, као и стандарди учења који се на њу односе. Шта је ова нова парадигма? Какав је то нови начин размишљања о образовању? Образложење за образовање Пре свега, Едгар Морен поставља питање које би требало да буде у центру свих наших брига: питање разлога постојања. Која је сврха образовања? Да ли је у питању преношење знања које су стекле претходне генерације на будуће генерације или треб

Rezultati istraživanja uključivosti obrazovanja u domaćoj društvenoj hijerarhiji ukazuju da se prioritet popravaka prema totalnom remontu organizma obrazovne politike mora posvetiti ranom, predškolskom i osnovnoškolskom obrazovanju, a onda i srednjoškolskom. Otkako je propao pokušaj Cjelovite kurikularne reforme kao prvi i posljednji hepening javne (obrazovne) "politike odozdo" u povijesti Hrvatske, na horizontu se ne naziru razumne pretpostavke za reprizu sličnog tipa. Podsjetimo, bila je 2015. a zatim i 2016. godina kad je više stotina profesionalaca prakse i teorije domaćeg obrazovanja pod vodstvom  Borisa Jokića  iskušalo kapacitete političke volje za totalnom reformom obrazovanja. Reforma je propala, a učinak tog poraza osjetili smo kao imploziju demokratskog društva. Bilo je to posljednje hrvatsko javno razočaranje u političku snagu nekog demokratičnog alata. Iz perspektive aktualnog trenutka, ispada da je to bio i čin gotovo revolucionarnog društveno-političkog eksperi