Педагошки Забавник

Темељно питање од којег би требало да почне реформа националног образовног система је филозофске и хуманистичке природе, а оно гласи: какве грађане би образовни систем једне државе требало да изгради? Као судионици епохе коју карактерише експанзивни развој технологије и система вриједности који је формирало глобално тржиште, ово питање оставља могућност за два узајамно искључујућа одговора. Да ли желимо да произведемо „генерације корисних машина“ или изградимо „комплетне грађане који мисле својом главом“? Криза образовања није симптоматична само за Црну Гору већ се ради о кризи глобалних размјера. Бројни философи, педагози, социолози и психолози данас са забринутошћу упозоравају да је криза образовања резултат владајућег тренда маргинализовања хуманистичких, а фаворизовања природних, техничких и друштвених наука како би се национални образовни програми прилагодили принципу профитабилности који диктира глобално тржиште. Америчка филозофкиња, реформаторка и професорица права и етике на Ч

  У откривеном роману „Шетња кроз будућност” из 1924. године у загонетној школи будућности настава се дешава у природи, одвија се кроз уметност, девојчице возе електрична кола. “Непредвидива прошлост будућности –О политичком потенцијалу утопије” назив је двојезичне српско енглеске студије чији је настанак инициран открићем невеликог рукописа из 1924. године, књижице “Шетња кроз будућност” коју, као аутор потписује Мала Зора. Реч је о роману који представља  јединствени примерак дечје социјалне утопијске научне фантастике с почетка 20. века. Открила га је Биљана Андоновска сарадница Института за књижевност. Роман је излазио у наставцима у часопису “Будућност” од 1924. до 1925. године. У овој студији штампан је роман Мале Зоре, такође је урађен и убачен као посебна публикација (ћирилично-латинична), а студија садржи и текстове о политичком потенцијалу утопије као и уводне напомене о роману. Издавач је самиздат Едиција Југославија, а студију је приредила драматуршкиња Ивана Момчиловић кој

Широм државе деца се враћају у школу. Ово је узбудљиво време. Сећам се и радости и нервозе које су дошле када су моји сада близанци од 13 година први пут кренули у школу. У ствари, један дан се посебно истиче. Журила сам у школу, као и обично. Док сам се пењала четири степенице до њихове учионице, друга мајка је прекинула моје мисли и почела да прича. „Она је као ја, у суштини“, рекла је жена. „Она једноставно није дете математике. Ми смо креативни типови.” Подигла сам поглед, запрепашћен; нисам могла да сакријем своју реакцију. Ево једне маме, која је већ искључивала читав свет могућности за своје дете чије образовање је тек почело. Замислите када бисмо на исти начин третирали читање. Искуство које сам имала приликом обилазака наставе далеко  је  од јединственог. Као стручњак за учење математике, разумем колико је мит о детету математике дубоко укорењен у нашем образовном систему. Децу класификујемо или сортирамо на основу наше перцепције њихове разноврсне, урођене математичке способн